Još za mračka, lada što još noć drži, umijem se na bunaru, sidnem ispod ora, najerim šešir i slušam, noć što odlazi, dan što dolazi, kako se moja kuća, kako se selo budi. Čeljadi, Bože dragi, študiram štoj to, koja j to srića doživit stotu, imat sve svoje najmilije zdrave i na broju, kad više kad manje svaki dan je gledat. Ne znam šta mi je. Sinoćke sam bio taki nikaki da sam lego žalostan koda su mi sve ladje potonile. Bio na fašofoj sarani juče i baš mi se tako potli steškalo da sam silomo mogo zaspavat sinoć. Evo jutroske sam se digo sritan da ne mož bit sritniji. Sve mi sramota. Šta mi sve jutroske u glavu došlo, da se nasmiješ. Na pamet mi spale one kojekake, kako se kaže moderno, filozofije. Pa još filozofije od sriće koje sam kadgode pročito u velikim knjigama dok sam išo u te moje škule. Da sade ne iđem u dlaku divanit šta j sve tamo pisalo i šta j kazano jel će te mi proglasit ludim al ću ipak sade ponaški kazat šta ja mislim da j srića. Po mojmu. Al oma da kažem da to možda i ni tako, da tu sriću koju svi željimo i sanjamo vidi možda kogod i drugojačije. Jel ni baš svako srićan kad mu žena skuva sam mauna za užinu al kaže da j srićan da već ako mora bit mauna onda da bude nuz nje i faširte. Eto, možda baš i ni pravog kazano al je otprilike. I tako gledim danaske čeljad i študiram čemu se najviše raduju? Kasu srićni? Onda pogleđem unatrag i vidim čemu smo se mi kadgod radovali? Kasmo mi bili srićni? Šta j onda bila srića? Pa se vratim u današnje  virime i priupitam. Šta j danaske srića? Jel ista ko prije? Jel ni ista? Jel bar liči? Jel i ne liči? Eto da krenem od rodivanja i umiranja. Ta bilo dice. Ta žene rodivale što b rekli i na tavanu, u ataru, ta di su stigle ka j došlo dotle. Malo j bilo kuća bez pet šest dice. Ta bilo sigranja. Dica bila srićna kad su dobila za Božić jel Uskrs jabuku i or. Ta iste isto ruvo i cipele braća nosila redom dok se ne poderu. Bome i umiralo se. No vala se ni moglo odviše mislit na to jel je tribalo radit. Brinit se za ove što su ostali, a bilo nas ohoho u svake kuće. A danaske jedno, dvoj jel ni jedno. I glavno j da svi što prija dobiju one mirakule od mobilnog. Svi srićni al prazne kuće, dvorovi i sokaci. Nema ni sigranja ni ništa ko prija. A sarane pravo da kažem koda više služu da se čeljad tamo sretnu i podivanu potli na karbina. I kad pogleđem sade srićan je bio onaj kojeg su mogli njegovi kad završi škulu u selu sam u malo veće škule poslat. Da iđe u varoš na zanat jel daj dragi Bože digod i dalje na još veće škule. Ta poštivala se škula i učitelji. Mogo si dobit ako nisi valjo prutem i u škule a još više kod kuće kad se vratiš. I svi bili srićni i danaske se spominje da su učitelji imali pravo. A danaske evo škulom i učiteljima se isprdivu. Imamo zakone najbolje al kako čujem i vidim nema sriće u današnji škula. Da naspomenem da ima čak i smrti u poslidnje vrime. Srićni smo bili na veronauke. Potli kad nam velečasni da fodbal da se šutujemo na dvoru. Kad miništriramo, kad se krstimo i krizmamo, ženimo u crkve. Eto sriće i veselj. Sve se to radilo kad i kako to dragi Bog zapovida. A danaske smo vala srićni kad štagod iz tog možemo odložit pa štob rekli odradit kad stignemo pa i za trist godina. Evo saću prikinit. I Marin uranio, iđe. Al vam obećavam da ću nastavit.