Dosadilo se već it i kupat, sigrat lopova i džandara, žmure jel se klidžat ispod duda. I šta god da ispadne da jedva čekam da s baka Janjom i drugama raspredam o svim brigama ovog svita. I sade smo se eto čim je oplinila žega posmišćali. One na klupčicu, a ja na moj stolčac. Krenio divan. Čeljadi, malo j’ taki ko baka Janja da sve zna i uvik može počet, pa će: »Svite dragi, ta nismo se mi daleko odmakli od oni stari Rimljana. Nama da j’ podmistit sam malo kruva i sigranja i ni brigeša. Na sve zaboravimo. Da j’ nevrime poharalo po države, da će nam žito ope’ otet, da su cine odletile u nebo. Sam zveramo u te televizore, ne trepćemo a što j’ najgorje sve i virujemo. U pakov će nas otirat. I to mene smrdi od početka. Kad god se štagod pojavi da zasvrbi narod kogod nam ponudi kruva i sigranja što b’ rekli. A ovo bome možda i ne b’ smila kazat, kad kažem da nam kogod ponudi onda mislim na vlast. Ta ona ima svašta, a što j’ najglavnije televizije, te medije što se moderno kaže«. Strina Evča vrti glavom. Kad nju štagod podsiti da kogod štagod kaže protiv vlasti, ona oma kreće: »Baka Janjo, ne divanite pravo. Pa niko nikog ne tira da gledi televizor. Ta svako može izbirnit šta će gledat. Ta pravo da se izbirne nam vlast daje digod se okreneš. Tako da tu niko nikog ne tira šta će i di će gledat«. Vidim ja da će se tu zakuvat. Baka Manda strilja ispod obrva. Počinje objašnjavat da baka Janja baš ima pravo. Da na sve zaboravimo. Ta ko da nam cvate svagdi, curi, priljiva, kipi. Da već danima muški u kuće divanu koji će se di i za koje novce prodat od oni fodbalaša. Ko da tu kogod ima od nas hasne. Kako se svi brinu ko će tirat za državu. Kako će bit kraj svita ako kogod neće. Kako j’ njezin Mika zbog onog što pribaciva lopticu priko mriže zaboravio it napojit i naranit. »Pa šta j’ tu važnije, naše krave, živina, svinji jel ovi što ko ludi trču za tom lopticom pa ju pribacivu vamo tamo?« baka Manda će. Strina Evča se bome ne da pa će: »Oni nas pridstavlju, triba navijat za nje. Ta cili svit onda čuje za nas«. Ka’ j’ baka Marica skočila pa krenila objašnjavat da ako j’ tako onda nek nam oni dođu naranit, napojit, da onda oni triba da nam du pravu cinu za žito i onda nek oni pomognu kad dođe oluja i led pa sve potuče. »Oni su svi nafatirani pa onda nek i oni malo platu štetu. A sa’ sam se sitila. Podmistu nam one što se sastaju pa kuvacku. Bože dragi i sidimo i gledimo kako oni kuvu a kuvu bome što triba debelo platit. I mi se oblizivamo, a oni se iznajidu pa još i zabavlju«, baka Marica će. Baka Tonka nastavlja: »Jest, pa nam onda podmistu one zadruge. Tamo divana priko bundiva, covanja, grišenja, sigranja ko u paklu. Podmistu nam sve to. Ne moramo nigdi it već sve iz dnevne sobe gledimo. Sirotinja dobije pakete. Kruf jeftin. Šta narodu triba više? Sigranja i kruva«. Češem se po glave. Študira da smo niki dan učili o starom Rimu i kako j’ tamo vlast pravila narodu velika sigranja, parade ko svatove da se ne b’ sitili da baš i nisu najsritniji. Zato študiram da j’ najbolje ćutit kad štagod baš ne znaš, a da j’ kruva i sigranja izgleda bilo i prija, a izgleda da ga i sade ima, a kako stoji i biće ga sutra. Ko kanda se čeljad baš i nisu prominjila mislim se.