Eto, vratili se sa našeg morja i tog trulog Zapada što b’ ja reko. Bome, od miline sam par dana naveče zaspavo ko puvak, ne triba nikaka pilura za smirit se jel tako štagod, sam se sitim di smo bili i kako nam bilo. Digo sam se jutroske ranije prija prvog kukurikanja pa ne znam šta ću neg ono što mi du radit. Naranim kokoše, mačke i kerove. Čekam Marina da se digne. Nisam redovno ni završio študiranje kad ono evo ga. Vidim, smije se ko obešenjak pa se misllim da j’ ope’ štagod odviše dobro naštudiro. Ni ne sida redovno već počinje: »Vidim ja, dida, da Vam se baš svidilo na tom našem morju a kako vi voljite kazat i na trulom Zapadu. Evo, ja sade študiram, noćaske sam nasanjo da bi bilo možda lipo da skočimo malo na ‘Vezove’, do Đakova. Znate na šta mislim. Al ne b da Vas sade nagovaram, možda niste kadri, nemate volje, želju, jel Vas neće pušća«. Ma, ko da mi kogod u dupe šutnio, prst u oko gurnio. Mislim se vidi ti njeg, vrag jedan, pa ću: »Ti vala nisi još ni u prav pišo ka’ sam ja tamo bio glavni. Vodio naše, bio prvi, pivo da se zvona nisu čula. E, to j’ onda bilo pravoga. Latimo pa se svi opravimo. Ta otimali se da se opravu i iđu na ‘Vezove’. Muzikante pokupimo. E, to j’ bilo pravoga onda. Ta svit i širje nam ni bilo ravni. Bome, ako imaš volju a ni da mi tentaš već pravoga da iđemo ja se oma sprimam ako triba«. I ka’ j’ Marin u kuće reko ku’ ćemo u nedilju, počeli bome svi zanovetat. Te biće vrućina, te sam mator, te to ni za mene... Al ka’ sam se ja pravoga narogušio, bome svi spušćali brunde i podvili rep. Da vi’š kako pitu u čega ću se opravit, oćemo slanine ponet za svaki slučaj, rakije jel vina. Marin to oma prisiko, da ništa ne triba, da nas tamo čeku i da nam ništa neće zafalit. Nismo se ni okrenili došla nedilja, a mi za tren ovom Marinovom limuzinom ko lađa stigli u Đakovo. Čeljadi, e tu vam ima pravoga života. Najranije svi zauzimlju mista da vidu povorku što će proć. Ta sjatila se vala cila država i još širje. Nisam dugo bio pa sam mislio da se zaboravilo na naše staro ruvo, običaje al ovo vam je sve pravoga ko što j’ kadgod bilo. Redu se jedni, drugi... ne znaš koji su lipše opraviti, koji lipše pivu i sviru. Ta na tom suncu i dice koji ko da su se vala juče rodili, al bome i ovaki ko što sam ja od sto godina. I sve onako pravoga po starovirski. Pa ka’ su onda bisne konje potirali, te jašu te karuce tiru, bičevi pucu. Divojaka i momaka da ti srce poželji. Sve naša dica. Vidi se da su pravoga otraniti. Da volju i poštivu naše. A ovaj što najavljiva sve lipo natenane u sitna criva deklemuje. Nikad kraja. A ka’ su svi prošli, čeljad se sjatila u katedralu. E, to vam je misa pravoga. Nemaš di stat. A ka’ j’ počelo pivanje, tu mi štagod bilo za pripoznat. Nikaki glas, ta isti ko pokojne snaš Janje. Ta, ka’ j’ pivala orilo se u crkve, baš je pravoga pivala. Vidi Marin da sam zbunit. Smije se i objašnjava kako naše žene pivu misu, a tu što čujem je snaš Janjina unuka Marija. Bože, mislim se, naše žene su ko slavuji, a da j’ živa snaš Janja mogla bi s unukom u par. Baš pravoga. Eto, srce mi se baš namistilo. Ne b’ mario češće da su »Vezovi«. Prošo nam dan. Ni okrenili se nismo. Ope’ ću moć lipo zaspavat. Baš pravoga.