Čeljade ko čeljade, al vaki se nije rodio. Mokrom krpom je bio udaren, nisu mu bile sve kocke potaman. Kako je Felo rasto, sve je bio gadniji, al i blendaviji. Ništa on nije čestito uradio, nit je propušto priliku da kome napakosti. Dobro je znao da će na poslitku bit ben. Starije žene iz komšiluka, kad su ga vidile, krstile se i zavrćale očima prema nebu, divaneći: »Bože, ako do sad nisi poslo antikrista na zemlju, onda je Felo Kurpecov, snaš Cilin, zacigurno antikrist«. Prva komšinca, snaš Roza Morkanka je bila bisna na njeg. Pa kako i ne bi? Zajutra napravila žena tarane, i to fajin. Skinila s košare vrata i metnila na koraće pod zabat, tamo kod kokošinjca. Prostrla po vratima bili čaršap, i to ne makar kaki, nego onaj iz ćerinog štafira, pa po njem rasula taranu da se suši. U to naiđe Felo kroz avliju i pita ga snaš Roza jel bi tio očistit kokošinjac. Oće Felo, al da mu snaš Roza plati oma. Uzme Felo jedan stari vajling, natovari na tragač i krene prema kokošinjcu. Lopatu je našo kod svinjaka, a korovsku metlu u košari pod slimenom. Prođe to tako frtalj sata dok se Felo nije latio posla. Snaš Rozi dosadilo čekat, pa legla pravit podne. Očistio Felo kokošinjac, onako s većeg. Lopatu i metlu metnio kroz budžu, pa će oturat tragač na đubre. Spazi taranu. Sva se žuti na suncu, ta kazo bi ko dukat. Nije snaš Roza žalila jaja kad je zakuvavala i na nov protak ju je istrla. Feli tarana sve oči bode, ne čerez tog što je žuta, već zato što on nije volio taranu. Uzme ti Felo dvi pregršti prava ispod listava i vražije se nasmije, pa baci na taranu i biž priko mrginja na salaš. A kad je snaš Roza ustala i vidila, sirota je i zaplakala; ta taliko je bila bisna, da ju je svu groznica zatresla. Kad se malo smirila, keceljom je otrla suze, ni pet ni šest, uputi se priko kod snaš Cile. Još s taraba, brez faljen Isus počme ružit Felu i tužit se njegovoj materi čerez svoje tarane. Felo kad je čuo, oma uteko za čardak, a snaš Cili nezgodno, pa će starijem sinu: »Vranje, uvati Felu, pa ga dobro izdevetaj. Ta čuješ šta je taj uradio«. O, sirota snaš Roza! Vranje je bio već dobar klincov od šesnajstak godina, dosta visok i žilav, a Felo je bio desetek godina, mali i krivonog. Trkom Vranje za mlađim bratom oko čardaka. Biži Felo ko da ga vilama bodu. Možda ga Vranje ne bi ni uvatio da se Felo nije okliznio i pao baš nikako prid vratima od čardaka. Tu ga Vranje slepto i udri po turu. Urliče Felo ko da ga živog deru. Uzbunio se i dida Pere, koji je u čardaku odmrvljavo kuruze. On je samo čuo Felinu dreku, al siroma nije vidio. Oslipio je prija dvadesetak godina kad mu čaplja izbila jedno oko, a na drugo, kažu, nikad ni vidio nije. Počme dida Pere bacat klipove na Labanca, jel je pomislio da je ker počo kidat Felu. Tako dida Pere klipom pogodi u glavu baćicu dida Josu, koji se baš trgo na tu silnu galamu, a drimucko je na šamedli. Ispadne mu lula iz usta, a s glave padne šešir, koji mu je još pokojni Pajica kupio za vinčanje. »Apoštola ti!«, vikne baćica dida Joso (to je bila njegova covka). Maši se višnjovca i zamane pa opauči snaš Rozu, koja je baš naišla i to malo višlje debelog mesa. Ona je baš stigla da pomogne Feli. Ta, sažalila se na nesritnika kad je čula kako urliče. Snaš Roza se tako poplašila, a i zabolilo je, da joj oma prokuvo trbu. Brez zbogom se uputila prema tarabama sitnim koračajima friško, trk u reterat, no nije stigla do njega. Još isto posli podne, prostrla je friško oprane svoje skute. Felo jedno vrime nije prolazio kroz snaš Rozinu ledinu.