Prošlo to vrimena, a ništa od divana na klupčice. Študiram da j’ lipo potlipodne pa će možda bit divana. Ponesem moj stolčac, metnem ga nuz klupčicu a ja se ispružim na nju. Zagledo se u dudove grane. Taman počo drimat kad čujem kako tabanju, čujem graju. Baka Janja se ko toičke bisi na kantora kako j’ sviro i pivo na mise odviše žalosne pisme da j’ na silu suze morala sustavljivat. Friško se dignem, one posidale. Baka Janja počinje: »Čeljadi, ta nikad dočekat ovo lito. Svima dosta već ti kiša i komaraca. I žito triba vršit. Do prošle godine se već se sve površilo do Petrova, a sade eno kažu Petrovo došlo i prošlo a u ataru ni na po posla. Polegnitog, vlažnog ko nikad. Sade nikad dočekat da se prosuši a bome biče i čekanja na vage, oćel primit jel neće. I koliko će otet«. Baka Manda će: »Jest, Janjo, mi uvik štagod čekamo. Eto i škulu smo uvik rad dice čekali da se već završi pa su nas iznenadili ove godine. Završili ko prija reda, a radi se mal ovako mal onako. Sade svi čekamo kako će nam se i di dica upisat. Ta od tog silnog študiranja, što moderno kažu planiranja, nas uvik štagod dočeka što nismo planirali«.. Strina Evča ko osvitlana, vala su joj potrefili divan, što b’ moderno rekli »temu«, nastavlja: »Ni to baš tako. Bome država j sve pripravila, ako j’ površito malo mokro prosušiće se i primiće se. Ako se šta malo apciguje zbog vlage to tako mora. U cilom svitu je tako. A i kraj škule smo vala dočekali. Biće nikako, kako naši kažu. Tu j’ nastala Božja volja na koju se ni moglo uticat i eto završila se kako-tako. I na kraju se sve lipo poklopilo. Sade i dica eto možu it ranije na raspust pa i na morje«. Baka Marici vidim baš ni pravo. Divani kako j’ na njevi njiva žita odviše malo, na oče kad glediš. Da ako još bude i vlažno neće bit dobro. Pa će: »Pa sad ako vlast još ni pripravila novaca za pomoć potli one skupoće kod sijanja, vala bolje zaparložit neg radit. A na morje ove godine ne znam oće it moji. Kažu da su gledali na mobilnom i da j’ skupoća velika svagdi. Bome, ko nema za morje dočeko j’ da se kuplje u kanalu«. Baka Tonka zaostala ko uvik. Namišća maramu, pa će i ona: »Eto, nikad dočekat i ove komarce ope da poništimo. Niki dan dočekali da je prsku, a nji još više i još bisniji. Nikad dočekat da ji nema. A bome čujem kako ovi penzioneri što su se upisivali da bi u banju nikako da dočeku da već jedanput odu. Bome oni su vamo najvažnije glasačko tilo i tribalo bi ga poštivat a ni da moru čekat. Ako j’ štagod obećano, onda triba i da bude«. Gledi baka Janja u mene. Študiram od čega da krenem. Najbolje ovako: »Na Petrovu u crkve sve manje, a i pod šatrama. Kako vidim, bolje vrime teško da ćemo dočekat. U škule ni dragi Bog ne pomaže. Na vršidbe su nas uvik pokrali kako dada kaže. Jel na vage, jel na vlage, jel na cine. Dočekat bolje nikad, možda ni onda. Na morje bome nećemo it jel odviše papreno. Komarce uvik dočekamo, a otpratimo je kad dragi Bog kaže. U penzionere se ne razumim, nek dočeku šta im dragi Bog da«.