Niki dan za jutra sidimo u ambetušu pa raspredamo šta bi valjalo radit. Pivac kukuriče od ranog jutra, al ne ko obično. Već dosadio so tim kukurikanjem, pa sam ga munio korovskom metlom. Dedara mu njegovog, cigurno će bit kaki gostivi danas. Gledim, pivac je baš goropadan. Taj dan se baš niki ociko. Sitim se jednog dana kad je došo komšija Pere s deranom da kupi jaja, jel mu tribalo za tortu jel će kumovat u Tavankutu. A tortu će pravit čuvena tortarka snaš Liza, koja ga uputila di da kupi jaja. Dok moja reduša nije spremila jaja koliko je zapoviđeno, nas trojca smo očli vidit josag. Deran se izmako od nas. Pivac nas je u stopu pratio. Deran ko deran: niki se zatrčava ko i drugo dite. Dok smo mi očli u košaru da vidi Pere konje i krave, najdared deran viče iz petni žila »u pomoć«. Oma mi napolje, kad deran se uzventro na badanj kuružnje pa plače. Trese se, plače i zapomaže. Pivac doli sve skače da ga dovati. Oma ga odvijam ogrizinom što mi bila pri ruki. Siroma deran sav izgreban po čitavom tilu. Sav drće kako se poplašio od ovog bohoca. Nana je otrla dite vlažnom krpom, namazala dite mašćom. Pitamo derana kako se to desilo. On u stravu jedva izdivani: »Kad ste vi očli u košaru, zatrčo se i krilom me udario pa skočio na me. Mamuzama i kljunom me čapo po glavi i di je dovatio«, kroz plač je divanio. Sav se treso od strava što je priživio. To je bilo prvo njegovo tiskanje na dicu ko mlad zugan. Posli je tisko na svako čeljade koje nije pozno, i mlado i staro. Bio je opasniji od ma kakog kera pulina. 
Ručali smo pa svako na svoju stranu radit. Pivac furtom se ne manjiva kukurikanja. Tu ništam oko podne prid užnu jedna limuzina stane prid ogradu. Zavežem vaške. Kad ono rodovi došli zvat u svatove. Jave se oni »Faljen Isus«, ja otpozdravim »Isus faljen navik bio, ajte dragi gosti«. Oma mi š njima u čistu sobu. Tute oni izdeklamuju o svatovima, di kad, kako. Zvani smo s muške strane. Nazdravimo i čestitamo svatove. Kazli smo da rado dolazimu u svatove. Vele oni »žurimo, moramo obać tušta svita«. Na vratacama od ambetuša je bio pivac. Kako su oni kročili iz ambetuša, pivac skoči na žensko čeljade, upravo na glavu i izgrebe je, izudara krilima. O, sramote! Čeljad nas zovu u svatove a pivac napo goste. Gustiram: ićeš ti u lonac. U tom bisu da sam ga uvatio, oma bi mu sudio. Sumiram: otiću iz ovi stopa kod bać Jose. On je znao uštrojit pivca, al ne smim kast nani, jel je to bio njezin ljubimac. Tako je i bilo. Došo bać Joso rano sutradan i uštrojio pivca. E, dedara ti tvojeg, sad više nisi pivac već kopun, bićeš ti miran. Nana sutradan pita: »Jestel vi, dico, vidili kako se pivac niki prominio, još ni ne kukuriče«. Nas dvoje stegnemo ramenima pa se viščinimo. Pivac više nije bio goropadan već ko uštrojen mačak. Samo oko kuće lebenzuje. Ni se više ni kosirio na mlađe zugane pivce koji su gazili kokoške. Tušta godina smo spominjali u divanu našeg pivca kopuna. A u svatovima je bila pripovitka i sprdnja od divana kako je pivac napo svekrovu na pozivu za svatkovanje. Posli nikolgog vrimena za dicu smo opravili prelo, di smo uz tamburaše i veselje poili pivca kopuna.