Kako j’ ovo zakišilo, a komaraca se namnožilo ko da je sam vrag pravi, ne mož na dvor izać. Šta drugo priostaje neg sist isprid televezora i pritiskad pucada, gledat di šta ima. Pritiskam pucada, te ovaki program što se moderno kaže te onaki. Mal češće ko pritiskam i gledim one programe što kako kažu nisu od države i vlasti već one što kažu da su ko slobodni. I to mi oma moram kazat malo odviše zbunilo pa i zabrinilo. Cilog života sam voljio študirad. Čak su mi i tentali, vikali za mnom študer, študer..., dada i majka su mi na velike škule tili dat al ni bilo novaca, no sade sam se zabrinio da sa mnom ni štagod kako triba. Tamo stalno spominju nikako civilno društvo. Mislim se šta j’ sad to. Pa imamo našu državu i vlast, nje smo izbirnili kako kažu demokratski i oni vala radu za narod. E, sade se tu pojavljiva civilno društvo koje kako divanu triba da pomogne narodu pa i državi i vlasti, znači onima što smo toičke izbirnili da nam bude bolje. Znači mi smo izbirnili ove na vlasti da bude onako kako b’ tribalo, što b mi rekli kako Bog zapovida, pa sade ispadne da i ni tako. Fala dragom Bogu, pa j’ juče došo Marin sa tog trulog zapada, ko da ga poslo, baš je potrefio. E mislim se, sa’ će mi on bit tolmač ovog svega. Pa da vidim jel istina jel kaka putvarija. Evo sade kako j’ došo ko da su i komarci nestali i kiša pristala. Dragi Bog baš zna kadgod usrićit čeljade. Sidimo ispod ora i divanimo. Došlo na red i to civilno društvo. Pitam ga: »Šta j’ sade to? Jel to štagod dobro jel ni? Jel nam to ope kogod štagod podmeće jel to tako triba? Komu virovat?«. Pa mu kažem da sam se zabrinio da nam ope dragi Bog ni izmislio i poslo štagod da nas metne na kušnju. Podigo obrve, češe se iza vrata pa će: »O-ho-hoo dida, pa ti si se do baš u ozbiljan študir. Ni ja ti tu baš ne bi mogo garantirat za ono što ću ti kazat. Ja sam ti u poslu to znaš, voljim radit, no vamo u tom civilnom društvu ti ko kanda ima svašta. Ne znam ni kako da ti kažem. To bi ti bilo da kad oni što smo je toičke izabrali, što b’ rekli vlast, radi malo protiv nas koji smo je izabrali pa se onda mi bunimo, kupimo, organiziramo što bi se moderno rekli, tako da to svi čuju«. Na to ću ja: »Pa dobro, ko da mi to i iđe u glavu al ko to sve plaća? Otkal novci tom civilnom društvu? Država j’ najveća, vlast ima najviše novaca. Na ‘nom televizoru kažu da se triba bunit, organizirat i šta sve ni. Ima tu štagode. I u vlast se ušunju oni što bi za sebe skrutili, maznili i triba se bunit. Al vala država zna najbolje šta valja šta ne valja. Ako se digod gradi a ne triba, siče a ne triba, prigrađiva, isušiva, zagađiva, laže i krade, pa vala ima zakon koji kaže kako to sve triba. Ni vala da se ope triba pravit kako civilno društvo koje će se borit protiv tog? Pa ako ima i novaca, al ko ima i vrimena za to?«. »E, dida, tu su ti onda civilne organizacije, to se tako kaže. One onda uzimu sve pod svoje pa onda uču čeljad kako da se boru protiv svakojake nepravde«, Marin će. Bome ovo neće izać na dobro, mislim se. Svi u istom, a jedni protiv drugi. I još se brinem ko će to sve platit. Ako će narod, onda ćemo ope obrat bostan i nadidat. Ako neće narod, onda tu kogod možda vuče i kaku hasnu.