Čeljadi moja, niki dan mi se zdravo steščalo. Kako ne bi kad led tuče po njivama. Jedni su ocigurali svoje usive, al to su ona gazdačka čeljad, dok mi goljani samo molimo krunicu da nas straota zaobađe. Jesenas nas pujkali priko televizije biće gladi, rat se vodi u Ukrajini, cine očle od veštačkog đubreta, simena, herbicida... sve očlo gori. Džaba mitingovanja kad se dospiven svit snabdio jeptinim žitom, pa se svicke cine nama naturaju. Ko to mari, vrlo važno što su naši buđelari otanjeni.
Dok sam sidio na šamedli pod dudom, gustiram kaka nas nevolja čeka ove godine. Naše sve jeptino, a u dućanu cine odešu, niko j ne mož obuzdat. Dok sam gustiro, trgnem se najdared. Vaške skoče pa popriko ledinom trk do kapije. Gledim, nika limuzina stala. Nike dvi gospoje u šeširima, koji andrak je ove poslo nama na divan? Uljudno se oni pristave da su iz nike banke nude zajam pod interes, nude gotovinski, mož i naminski. Moja žena i ponudi ićem i pićem. Oma im kažem, koliko uzimate ušura od novaca za pogođeno? Višto su zaobašli moje pitanje. Zveraju one livo desno po mojoj avliji. Divane furtom ku navijene, ne možem doć do riči. Vele oni »imate stari traktor, triba da se modernizujete, mi nudimo povoljan kredit«. Pitaje oni »koliko imate zemlje«? Šta vas to interesuje kad znate Vi to vrlo dobro. »Možte kupit ma koji traktor oćete«. Gustiram, dedara im njevog te su sve unaprid izlebendisale, kad sve znadu. Kad je počela druga divanit »imate marve, svinja, ovaca, možte kupit i mašinu sijačicu, jel šta poželite«. Gustiram, ako vas ja javim ovom kandžijom al opet nek divane, ja ću na poslitku. Ova što divani tako se namrišila da ni mačka nije tila blizo da se mazi oko njezini nogu što je naučila. Nisam više mogo slušat, pa velim kolika je vaša asna što vi nagovarate nas? Mi ne želimo kredit. Izvadi ona niku cidulju, pa mi tura niku pisanku da potpišem. »Gospojo, ja da potpišem p’ onda se oma možem višat«. Oma mi dojadilo, skočim friško, pokažem šakom tamo je kapija. Ustamu nji dvi, divane furtom dok su odlazile. Zdravo sam bio goropadan, nije mi dosta zorta što je led potuko litinu, već ove špizle mi samo cifraju, ne bi l cenzariju opravile. P’ onda gledaj, Ivša, otkaleg vitar duva. No, sad je rodilo, al kad rodi onda je cina mala. Taku huncutariju smo žvakali tušta puti. Gospoja moja veli »dobro što si i odvijo«. Užna je gotova, kuvan je ćorav paprikaš, ima uzlivance s krumpirom, a one rade svoj poso pa ko se nasanka... 
Dica mole Očenaš, kad vaške opet laju. Ko je sad, mal nisam kresnio. Veterinar Fricika. Koji je tebe andrak nano da dođeš u podne? »Moram friško kalamit krave.« Šta su opet izmajmunisali, da buđelar skroz otanjim. »Nisam ja kriv«, kaže on, »neg moram, ako ne tili telad nećete moć prodat«. Eto opet po salašarskom buđelaru, a mliko pridajemo zabadavad. Nabrajam ja njemu, cina žita, kuruza iđe doli. To što rane nemamo, niko ne haji. Novci odešu, nafta poskupljuje, pošto će bit vršidba koga to briga. Bisnoća izbija iz mene, ne mož čovik ni ist na miru, već se oladio paprikaš. Prvi zalogaj kad sam sažvako dica kažu triba novaca jel triba ić na eskurziju. Ta priteklo mi ilo! Ustanem, pa odem u košaru napojit josag. Ej, čeljadi moja, valdar ćemo se kakogod iskopeljat od ove nevolje i istrajat u našem salašarskom gazdovanju.