Svaki dan, pa i cigurno nedilja, jel obaško misec nosi dešavanja. One ružne ostavljam u zapećak. Što je lipo, triba ispripovidat. Jeto vako. Pozvana čeljad iz »Rvatske riči« zvali su i mene da gostujemo na »Festivalu tista«. Događanje je organizirano u Baranji, u selu Topolje. Naše reduše su skockale, uzlivance, sitni kolačića i kojičega. E, da ne budne da mi Bunjevci nemamo svoje vikovne tradicije, zvan sam da skuvam taranu, al’ gazdačku – s divenicom, jel kašikom svit voli isti. Tako smo se krenili put Baranje. Malo sam zjalio kroz pendžer, uočio sam da je led malo zrnko kuruze. Lipog vinograda mož vidit, prava lipota. Stigli mi. Svita ma koliko, svi kuvaje kojekaka ila. Dočeko nas velečasni, uputio dobrodošlicu. Tute je organizator, lipo nas dočeko, pokazo naše misto. Ni dalje ni bliže neg pored naši slamarki iz Tavankuta. Gledim ja u katlanku, koja nema ni vrataca ni odžak. Neću opanjkat, već krivit našu dospivenost. Friško smo se skockali, pa rasporedili ko šta radi; čisti se luk na sitno, drugi krumpir, divenicu. Propaljivam ko pravi. Zadimio sam čitav potez, gospoje sve zaobalaze pa po di koja kašljuca. Neće nikako da provuče, kad nema odžak, samo niki stari lakat. Tute vidi jedna slamarka da se mučim pa mi pritekla u pomoć. Nikako smo ispotpačivali lakat, oma provukla katlanka, al puši kugod iz ajzlibana. Dinsta se luk, divenica, krumpir mišam varnjačom. Čeljad koja prolaze radoznalo pitaju što spremam. Kažem im: gazdačka tarana. Toliko nasmijani lica, radosni pogleda, slikara što slikaju, dok se s bine bećarac ori. Pravo uživanja koje mi pasira. Svita tušta. Odjdared upravo na me iđe moj drugar iz mladosti. Gledim pa ne virujem, ko i on mene. Zagrljaj radostan, još po di koju suzu radosnicu smo uzajamno puštili. Divanim pa ne virujem. Mišam varnjačom da ne bi zagorilo. Tute upoznam njegovu lipču polovinu. Razminili smo tušta riči. Vreje tarana, jedna cura me ponudila rakijicom, oma lakše iđe mišanje. Našoj čeljadi kažem gotova će bit tarana za koji minut. Oni meni vele, mismo sve isposlovali što je donešeno. Radosno velim »bravo za vas«, al mislim se valdar neću ostat pod sramotom, da ostane koto tarane. Svi su već poili jel su na vrime počeli kuvat, mi alvatni. Kad su onda čeljad navalila na taranu. Svi zadovoljni ukusom naše gazdačke tarane s divenicom. Po di koji su dolalizili viš puti. Drago mi što su svi zadovoljni. Izmaknem se, pridam veliku kašiku pa odem da obađem crkvu sv. Petra i Pavla. Nikako friško ukrečena, zafalim se dragom Bogu što je razgalio da ovaj dan budne drag svima, a naročito nama koji smo prvi put tute. Na vrati crkve sritnem prijatelja iz Zagreba. Ispripovidali smo se na basamagi crkve. Folklorne skupine su se na bini minjale, nismo štedili dlanove. Kad su se uzverala na binu naša dica iz »Bunjevačkog kola«, aplauz se nije stišavo. Igrali su »Momačko kolo«. Ja slušam kako čeljad divanu: »e, to je ono pravo«. Neni se sva koža naježija od miline. Još kad su momci iskvrcavali, čeljad su ustala nagradila velikim gromoglasnim aplauzom dicu. Bio sam ponosit što pripadam rvatskom rodu i bunjevačkoj grani. Minjali su se tamburaši, bećarci su se ređali. Na poslitku ispozdravljali smo se sa župnikom, te organizatorom koji nas je ispratio, uz pozdrav da nas i dogodine čeka.