Još spavam, subota je, kad mi majka budi. Skočim iza sna. Onaki krmeljiv trišem oče, žurim. Iđem se umit pa se mislim da triba cigurno it štagod radit. Bome ni bilo tako. Ka’ sam sve obavio, počne mi majka divanit kako j’ baka Janja javila da obavezno u deset sati dođem na klupčicu. Bože, študiram pa šta j’ sade tako važno da ne može čekat potli podne. Friško namažem jedan debeli komadeš kruva mašćom, posoljim i popaprim pa žurim. Ka’ sam izašo na sokak, a one se već redu na klupčicu. Vidim baka Janja za mene ponela i onaj mali stolčac. Ni sio redovno nisam, a baka Janja počinje: »Čeljadi, pa jel tako triba? Pa jel nas dragi Bog stvorio da ubijamo jedni druge? Al što to, čeljadi moja, što se ubiju, al dica već ubiju dicu, pa odšacuju ubit i koga još pored. Pa kud ovaj svit iđe? Koje su to sade nove sigračke za dicu, oružje, pistol... Cigurno ni lipo kad kogod umre, al dica! I to ovako? Da ni ovu prvu škulu nisu završila pa ji nema«. Pa još objašnjava: »Da  su bili bolesni pa ni bilo lika u cilom svitu, al ovako. Toliko dice jedno dite, sramota pomislit a kamol kazat. I to iz dadinog pištolja. Pa kaki to dada kad drži i čuva tako opasno oružje da dite može doć do njeg? Ko da j’ sigračka. Pa kako divanu još ga i vodio učit kako triba s njim. Ditetu misto kakog sigranja dat pištolj. Bože, spasi nas«. Baka Tonka ovaj put ni poslidnja i ne diže ko uvik dva prsta kad oće štagod kazat već nastavlja: »Jest, Janjo, mi smo se kadgod sigrali praćkama i striljama. Gađali smo vrapce, golubove jel grlice, slamu. Takmičili se ko će na tarabe srušit cipanicu jel u krug pogodit a ovo danaske dica, što bi rekli modern, ‘treniru’ izgleda pucat iz pištolja. A kako si ti rekla bome kogod se baš dobro istrenirao«. Baka Manda objašnjava da j’ otkade zna u njeve kuće bilo lovaca i da j’ puška visila na rafu u stražnje sobe. Dica bome nisu smila ni gledat u nju a kamoli ju dirnit. Ka’ su dada i majka zapritili da se štagod ne smije dica su slušala tako da se ni pitat od puške ni smilo. Kaže da j’ danaske puška zaključana u posebnom ormanu i niko ne zna di je ključ osim unuka Marka. Gledim baš u strina Evču, ko da baš i ne zna šta će kazat. Namišća maramu pa će: »Eto, čeljadi, država je propisala sve. Ko i šta smije. Kako se triba čuvat i koristit oružje. Cigurno će se sad sve to ispočetka prigledat pa vidit ako ima kaka greška da se ispravi«. »Bome ima tu istine što divaniš, Evča, al sirće j’ proljano što b’ rekli, dice više nema. Triba tu vidit kako j’ to sve ispalo. Kako j’ to sve spalo na pamet ditetu? Ko se brinio za njeg kod kuće? Jel bio pripušćan sam sebe i mobilnom? Zašto su ga učili pucat i ko j’ dopušćo da se uči?« »Bome, svi divanimo od oružja al ja mislim koliko j’ opasno oružje odviše toliko su opasne za dicu i one sigračke, ovi… što zovu mobilni. Ta vala dite čim se rodi dobije ga pod vankušac. I onda kad dada i majka nemu vrimena a danaske je to ko Faljen Isus, onda dite krene okretat po tom mobilnom. A tamo svakojaki stvari što ne b’ ni veliki tribali gledat i učit a kamol dica«, baka Marica će. Svi gledu u mene ko da sam kriv, a ja ću: »Ja ko sigračku ni praćku ni mobilni nemam i nisam ništa skrivio«.