Joj, čeljadi, ne znam šta je ovo sa mnom. Jel sam ja već fajin poodmako u godinama, jel je ovaj svit posto zaboravan. Eto, niki dan, baš dosta svita u berbernici, tako je obično prid veliki god. Dok čekaš na red, jedan ovo, drugi ono, svašta se primetne u divanu. Bilo je tu riči o cinama, pa kako tušta trošimo, čak i u naprid, p’onda nas spopadaje svakake nevolje. Jevo jedne pripovitke o »zatrčavanju« koja se pripričavala godinama. Nisam mogo zamislit da u berbernici od toliko svita niko nije čuo tu pripovitku. Navalili oni na me da im ispripovidam. Pa, dobro opet ću ja, nek vas andrak nosi ispripovidat ću. Pripovitku sam čuo od dide.
Vranje je bio sluga. Poslušan, vridan i ko ker viran svojem gazdi. Rano je osto sam brez matere i oca koje nije ni upamtio. Zaposlio se kod gazde Albe i posto je svinjar sa sedam godina. Za kratko vrime izrasto je u govedara. Kad se ovo desilo š njim imo je dvadeset godina, a već poodavno je bio pravi viran sluga. Radio je sve poslove kod gazde Albe. Mlad, snažan i vrlo okretan, a nadasve pošten. Vranje je bio upućen u cilokupno gazdovanje. Na svakom poslu je izgaro, radio je ko da je sve to njegovo. Bio je zato omiljen i rado viđen u ciloj okolini, falili ga ko dobrog i marljivog momka. Vranje je bio i osto skroman, miran i povučen. Po kad-kad su mu se zacaklile oči, kad ga gazda Albe prid svitom podario ričima pofale. Nije biro poslove, sve je marljivo svršavo, od najsitnijeg, skupljanja jaja, do oranja ili o žetvi u vršidbi. Sav zarađen novac je ostavljo na čuvanje kod gazde Albe. Za njegove male potribe od gazdarice Luce je trošio. S malim je bio zadovoljan. Zarađen novac bi tribalo i njemu da otvori put iz avlije gazde Albe. A dotleg njegov život iđe po stazi jednog sluge, koji u dubini duše bojažljivo gaji nadu za lipču svoju budućnost. Tako je jedared Vranje nosio jaja prodat na pecu. Išo je pišce, kotarica je visila na batini priko ramena. S lakoćom je odvađo kilometre poznatim putom, a u glavi mu se vrzmo mišalj o njegovom budućem životu, koji od srca čeka. »Vidio je sebe kako ga gazda Albe isplaćuje krupnim novcima. Nije viša sluga, posto je sam svoj gazda. Odlazi u niko drugo misto, i tamo susriće jednu mladu curu, lipog i nasmijanog lica. Ženi se. Podigli su svoj salaš. Mali je al je samo njev. On veso, samo radi, a grlo se samo ori. Osića se ko da je iz škrljetrke izletio. Koraca Vranje žurno, a vatra gori u njemu ko kaka buktinja. Čini mu se ko da će poletit, kad mu krv navrla u glavu. Vidi on u tim mislima da ima i sina, da mu nadio ime kugod i on. Kupio šećera derancu na peci, a i njima što u salašu triba. Vraća se s dragošću, a žena ga radosna čeka isprid salaša s deranom. Svi su radosni i srićni. Deran se zatrči prema ocu, a Vranje zanet svojim mišljom raširi ruke ko da će zagrlit pritrčalog sinčića«. Pušti batinu na kojoj je visila kotarica s jajima, kotarica padne, jaja se istresu, skoro sva polupaje, tako ode sanak pusti. To je isto ko i oni što su se svađali ko će veći komad pečenog zeca poist, a zec još trči po šumi. Eto, zato se svako ko da mašti na volju jel nepromišljenosti u oblak zaleće, obično ugruva. Uvik prst na čelo, gazde onda i sad, nema razlike.