Bome proliće a ko jesen. Toičke na kratke rukave a danaske ope ložimo. Evo ope sidimo u stražnje sobe. Dočeko ja baka Janju i druge. Donele strina Evča i nikaku pitu nove mode, kaže od mlade koprive. I soka što j’ napravila od mlade koprive. Svi probu, ko da i ni loša ova pita od koprive nove mode. Bome i sok pijemo ko pačići. Nestala s tacne dok si reko an-cvaj, a ni sok izgleda neće dugo durat. Vidim baka Janja donela nikaki smotani sjajni skupi papir. Drži ga u krilu ko da će ga kogod ukrast. Divani kako ni zgoreg što j’ ope kiša, što j’ i zaladilo i ope ložimo jer svake godine sve više fali kiše. Odmata papir i pokaziva, pa će: »Evo, juče snaja bila u škule na nikakom sastanku pa donela kući ovaj papir. E, to Vam je, čeljadi, to, tu sve piše. Triba svako ko upisiva svoje dite u prvi razred da ga upiše da sve uči na hrvatskom jeziku. I to oma kažem, ni sam da ga uču kako se divani već cilu škulu od prvog do osmog da uči sve na hrvatskom. Pa kad mož učit engleski i nemački, triba naša dica da uču i hrvatski pa još sve na hrvatskom. Jest da to komugod možda i ne pasira, al ako na to imamo pravo, što bi se moderno reklo, onda to pravo triba i hasnirat. Ne triba dopušćat da mi Hrvati ne znamo divanit hrvatski. Pa još ako tu mož pored imat i kake hasne što u ovom vrimenu ciguno ni loše a vamo tako piše, što b’ rekli, ni za bacit. Ne triba se ni malkice študirat. Za gluve ću ponovit da triba upisat dite da sve od prvog do osmog razreda uči na našem, hrvatskom jeziku«. Baka Tonka, jest da j’ uvik međ poslidnjima u divanu kreće: »Jeste, Janjo, baš tako. Ta naša se škula kadgod zvala ‘Josip Juraj Štrosmajer’, kako se sićam. A kako sam ja učila i zapamtila to j’ bio veliki Hrvat i tog su svi poštivali, što naši ali i njevi. I di smo se mi onda tu izgubili? Pa mi smo se tako izgubili da smo i ime naše škule izgubili«. Vidim strina Evča se prirpravlja kazat. Baš se mislim kaku će sade političku pripovićku kazat. Namišća pregač i maramu pa će: »Čeljadi, pa jel to sad baš toliko važno? Pa cili svit prilazi na taj engleski, na svetski jezik, kako se to moderno kaže. Pa nećemo vala pravit novog troška našoj državi? Pa to košta i košta, a baš i ne vidim da ćemo štagod odviše dobit vajde od tog.« Baka Mandi mal očale nisu spale. Strilja priko očala. Ne zna šta će prvo, očale nadesit, maramu jel pregaču popravit. »E, moja Evča, ti uvik ‘ni u kola ni u sone’, tebe ko da su vrane mozak popile. Ta kako ni važno? Ta kaki engleski, kaki svetski jezik? Naše je naše i triba ga se držat! To što možda sade moramo učit a nismo prija mogli, koliko ja znam nismo mi krivi. Eeeee, moja Evča, vidim ja da ti ne znaš šta ‘š od dosade. Pa ne misliš vala da ćemo mi morat vamo engleski se divanit? A ni po naški, šokački što svi znu i razumu. A i to j’ hrvatski, sam se u škule ne uči. A hrvatski cigurno dica triba da uču. Ako već mi nismo, onda nek oni znadu. Pa šta su drugo neg Hrvati!« Baka Janja gledi u mene pa klimlje glavom i maše rukom da i ja šta god kažem. A ja ću svaj važan: »Ja sam Hrvat, i u prvom razredu mi majka upisala da učim hrvatski. I ništa mi ne fali. Baš mi drago i ne bi naš hrvatski minjo ni za šta na svitu. Llipčeg nema.«