Ogrijalo sunce drago, jedva dočekano. Polja naša udešena lipim bojama. Voće zeleno s malim plodovima pokaziva kaka godina nas čeka. Mraz je uradio svoje, smanjio rod upolak. Ripica je procvatala, kuruzi, cincokret povirivaju iz zemlje. Bašča posijana. Žito đika, još malo pa će vlatat, što bi kazli ko iz vode raste. Godinama u ovo vrime prid sv. Marka je blagoslov žita. Skupila se čeljad, svećenik blagoslovi žito i po tim počima ovogodišnja Dužijanca. Posli obreda svako svojim putem. Tako ja krenem na salaš. Kogod viče. Obazrem se. Komšija Vranje maše na me štapicom. »Ajde na čašicu rakije da prodivanimo.« Birtašica nika okoprcna, pa nas posluži. Nazdravimo nas dvojca. »Vranje, šta si tako skurlo?« »Ta mani kaže«, on meni. Vidim nika ga bola vaća. »E, moj komšo, moram hasnirat tušta likova.« »Smiš ti pit rakije kad tako tušta likova asniraš?« »Ne smim. Al moždar mi ova poslidnja.« »Nemoj tako, dobri moj Vranje.« »Vidiš po mojim koracima kako sam sav hantrav.« Vidim čoviku se sve steščalo. »Ajd, komšo, da mi nazdravimo«, suza mu kane nuz lice. Platim birtašici, pa se raziđemo.
Koracam salašu, vidim krmača probila tačke, ta se cvili, pa upravo priko naše bašče biži. Dreknem na nju, digne glavu pa biž u komšinsko žito. Uzmen u šake štulu, pa za njom sustignem je pa je odalamim, po stražnjici. Brzo se okrenila pa biž u svinjak. Istavila na oboru daske. Gustiram, danas će dobit brnjice, pa neće ludovat. 
Na vrati rondza žena: »Di si ti? Čeka te arendaš.« »Kaki arendaš sad? Ti ne vidiš da je krmača utekla?«. »Ta provodim vrime s ovom smlatom«, šapne mi na uvo. Kad ja u malu kuću, arendaš Losko. »Faljen Isus«, otpozdravi on. »Amen, Losko. Kaka je tebe napast meni poslala?« »Eto, došo da Vam kažem da spuštite arendu za onu zemlju u žitnicama jel ja nemam asnu radit.« Naćulim uši, šta mi kazo. »Vako: ko je koga molio da ti izdam zemlju u arendu?« »Jeste, ja sam Vas molio.« »Šta sad oćeš?« dreknem. Gustiram, sad nema više poticaja, pa mu malo. »Losko«, dreknem, pa lupim šakom o astal, »dedara ti tvojeg koliko si me molio da ti izdam zemlju. Dosad si plaćo deset meteri žita, sad ako oćeš radit biće četrnajst«. Skoči ko oparen, ni zbogom nije kazo. Kazli su meni čeljad kaki je čovik huncut. Moja žena se privuče meni pa me zagrli: »Čovče, dobro si mu naprišivo«. »Balavo arendaško spadalo. Daj rakije da povučem.« Politikom steko sve, sad bi on meni arendu dirigivo, evo očin. Telefonom zovem čovika da dotira nerista. Tako me uzvuko arendaš da me ne popušta. »Ženo, u nedilju iđemo u Žednik na proštenje, a sutradan u Đurđin.« »Pa kazla sam ti da smo zvani na užnu kod rodova.« Sve mi se smrsilo. Sidnem na šamedlu u ambetušu pa gustiram, sad mi jasno zašto je moj dida išo u ćuzu kad je na Prvi maj plugovo kuruze i ko ga cinko: arendašov dida komuništa. E sad će oblećat. Kogod duduče limuzinom. Dono čovik nerista. Samo što sam ga ispratio, arendaš se vratio. »Šta sad oćeš?« pa kresnem. »Jel možem radit onda zemlju pošto ste kazli?« »E, više nije zemlja za izdaju«. »Štujem vašu rič, al platiću vam više neg drugi. Ja neću ništa štetovat, odsele će bit vako.« »Misliš da ja nemam novaca pa bi tabuliro zemlju, evo ti šipak.« Okrenem se pa gustiram: ovaj tatoš mi tandrče po živcima, neće više bit arendaš.