Eto niki dan došo za Uskrs kući sa tog trulog Zapada Marin. Drago mi i na slike kad ga vidim, ta suze mi kanu i kad ga se sitim. A bilo j’ i da ga sanjam pa vankuš nakvasim od dragosti. Ni vala sio ni užinat već  pita: »Šta ćemo dida radit prvo, naštudirajte pa kašte«. Proštudiro oma. Do kake vode, do Dunava otić. Uvik sam voljio vodu, ta otranila nas. Ritko di vode ima ko kod nas, a di vode ima ima prirode i života po modernom kazano. Kako još u poslidnje vrime gledim na televizoru kako j’ furtom nikaki rat u države i svitu oko prirode nisam moro mlogo študirat. Da vidim oko čega se tezmu država, zeleni jel kako li se sve još ne zovu. A i niki dan bili kum Joza i faš Marko pa su mi divanili kako ono izmuljivanje ispod sela nikako ne iđe. Krenu pa stanu. Kažu da j’ taki zakon da triba čuvat prirodu, tičice i šta sve ni. I obišli sve. Išli do Dunava čak. Sve sam ga davno naučio i pokazo di je šta i kako bilo. No, pravo da Vam kažem ništa ni kako j’ bilo. I bome gorje neg od prošli put ka’ smo bili. U šume nestala voda, sve bare i prilivi. Ostalo vala ni za lik. A i to nestaje. Ta čeljadi pored sela j’ kadgod Dunav išo. Išle lađe. Bilo vezano cigurno tristo čamaca. Bila barka za kupit ribu. Bilo trist ribara. Čista voda da su žene išle prat tamo. E, to j’ bila priroda. Došli kući, Marin dono litru domaćeg i sodu i krenili u divan. »Eto, Marne, kako sam čo dobili se novci od trulog Zapada i krenilo se čistit, izmuljivat ispod sela. Al kako krenemo zaustavi nas kogod. Ne smim naglas ni divanit koji su ti što zaustavljivu, jer su odviše opasni kako kažu. Znu i tužit. Pitam ja tebe zašto zaustavlju? Pa jel ni prirodno da priroda bude ko što j bila?«. Objašnjava Marin da se tu ležu ritke tičice i kad se ležu nauka kaže da se ne smiju bunit. Da j’ taki zakon i u svitu. Da smo ga mi cigurno i pripisali. Študiram, kaki je to zakon ka’ su važnije tičice nek čeljad. Pa pored sela se stvorila močvara. Vode na po do kolina, a mulja dva metera. A priko puta, s druge strane Lancigeta ista ta voda iđe i možu lađe it. Liti na kraj sela smrad, a voda ni za noge oprat. Ta, ta naša voda koja j’ kadgod Dunav bila a danaske j’ Dunav – Tisa j’ dugačka iljadu kilometara i baš tu tičice. Mal dalje j’ Dunav, Veliki bački kanal i Plazović. Toliko vode malo ko ima. Jest da se dobrano zasulo, al ima. Jedino nam u šume sve prisušilo, kako se za to ne situ bunit. Di je voda, tu ima svega. Imu se tičice leć ko nigdi. A baš sade pod selem moru. Da se ni počelo radit močvaru, bi imali na kraj kuća mada ni sade nismo daleko. Pa to triba što prija poradit. Tičice nek se iđu leć mal dalje. Misto da se poradi za godin-dvi radiće se deset godina. Daj Bože da grišim. Još se triba moljit da se ne situ da još kakoj feli škodi. Na sve to će Marin: »Imate pravo, dida. Pravo bi bilo da j’ prirodno da priroda bude ko prija. Kako divanite bilo bi bar prirode mlogo više. A kako ste mi pokazali i divanili ko i za sve pa i za vodu se brinemo kad nam dođe do grla. To j’ izgleda prirodno za mlogo čega kod nas. Ovo baš ni divan za Uskrs, al ne b’ bilo loše da nam priroda uskrsme«.