Došla nama virnicima najdraža radost – Uskrs. Sve je procvatalo, život iđe sav u lipoti koju smo korizmom, molitvom i skrušenošću dočekali. Polivači pripadaju sakralnom običaju nastalom na drugi dan Uskrsa, stari običaj Bunjevaca u Subotici i okolici je Vodeni ponediljak. Za naš svit uvik na svoj način dočekan. Taj dan je štogod posebno za nas bunjevačke Rvate. Naša stara čeljad su divanili tako. Postoji više virovanja za običaj na Vodeni ponediljak. Polivanje na Vodeni ponediljak potiče od tog da se u staro vrime samo na ovaj svetac i na Dove bunar krstio, a posli svetio kršten bunar s đermom. Zato polivanje sića svakog da se za uskrsno vrime opera od grija. Dida je meni kadgod divanio da su stari pripovidali kako je ovaj običaj opravljen ko pripovitka iz Svetog pisma: »Kad je Isus uskrsnio i nesto iz groba, Marija Magdalena, mater Isusova Marija i Jakovljeva mater i druge žene koje su se našle tu, ukazala im se dva anđela i naviste im uskrsnuće Isusovo. One se friško vrate u selo da obaviste apostole i sve druge. Kad je to čuo, Herod naredi nek se one rastiraje, a kad i to nije uspilo, naredi da ji poliju vodom da dođu sebi i da ji ućutkaje«. Dida je uvik, kad je to pripovido, na kraju kazo vako: »E, ja sad ne znam jesul i ućutkali el nisu. To sad vidi ti sam«. Ja mislim da nisu. Bunjevački običaj – polivače na Vodeni ponediljak privatili su drugi narodi koji s nama žive. Običaj je naminjen mladima, a do danas je sačuvan i vrlo rado se obilužava. Kadgod je bio običaj da svaka kuća u kojoj ima makar jedna divojka čeka polivače. I pored zdravo strogog i patrijarhalnog poštivanja u familiji, na ovaj dan u kuću su mogli uć momci, al samo poznati. Red je bio dočekat, počastit i darivat polivače. Za nji se pripravljalo ila, pića, kolača, šareni jaja, koja maramica i prolićnog cvića. Momci su obično išli u grupama, s počela s gajdašom, jel frulašom, posli s bandom tamburaša. Ima koji su išli pišce el jašili konje, koji fijakerom el aptikama. Svi su lipo bili u svečana narodna ruva obučeni, bećarski bi kazli. U kuću kad bi ulazili pozdravljali bi: »Faljen Bog, domaćini, jel primate polivače?« Mater bi većinom odgovorila: »Ako su momci, takima smo radi«. Pa kad uđu uz pristojan pozdrav roditeljima, cura se izvodi na bunar i poliva vodom. Nije se otimala, ako su polivači bili pažljivi, čak se zafaljivala. Često su polivači bili huncuti, pa su je skroz ispolivali. One bi se svaki put prisvlačile i sterale ruvo na štrangu da svi vide da je imala tušta polivača. Danas polivači ujtro rano se dotiraju u svečana ruva, odu u crkvu pomolit se, pa potom svak na svoju stranu po već skockanom dogovoru. Polivači polivaju žensku čeljad kojekakim mrišljavim vodama, skupim parfemima, a iđu limuzinama. Posli polivanja polivači se počaste. Domaćin i časti rakijom i vinom, domaćica ilom i kolačima, a cura dariva maramicu, cvićom kiti galire i šešire, a pored tog najvažnije je šareno uskrsno jaje. Danas je to malo drugčije jel su mladi puno slobodniji, al šareno jaje se i dalje dariva, pa i pomarandža. Cure šaraje jaja da budnu što lipča, jel deran kad završi polivanje prigleda darovinu, i siti se od koje cure je dobio lipo ušarano jaje. Znala se tu i ljubav rodit. 
Tako je bilo kadgod, sad je osto stari običaj. Godine su prošle, tradicija ostaje, okuplja nas i zbog nje se radujemo. Dragi štioci ovi redaka, sritan Uskrs vam želim.