Ritko se kome posrići da još za života za sebe mož kazat da je ispunio krug: posvršavo sve što je želio i posli tog ostalo mu još samo da mirno sklopi oči.
Ante nije bio od te fele. Ne zato što mu je poso bižo od ruke – naprotiv, malo se ko mož pofalit s urađenim ko on – nego zato što ga je sam sebi nalazio i u danima posli odlaska u penziju 2013. »Vidiš ove tačke? To su sve kadgodašnje vitrenjače i o tom bi tribalo pisat, objavit knjigu«, pokazivo je donedavno gomilu papira s podacima o vitrenjačama u Bačkoj od koji je svaka imala svoju pripovitku. Malo ko zna o tom njegovom naumu. A još je manje oni koji će se tog posla latit. Drugi nezavršen poso Ante Rudinskog tiče se groblja, »kamene knjige predaka«, kako je sam za nji govorio. U punoj snagi, još ko postdiplomac, piso je studiju o tom da Subotici triba Centralno gradsko groblje, a da Bajsko – po ugledu na Zapad – postane funeralni park. Njegova ideja o Centralnom groblju na potezu izmed Somborskog puta i Somborske pruge i dalje se nalazi u jednom od raniji generalni urbanistički planova. Treća njegova velika ljubav, koju je još devedesti godina »prošlog milenijuma« (kako je sam volio kazat) podilio s čitaocima Žiga, bili su subotički vodotokovi. O kadgodašnjem Voku divanio je ko da ga i danas vidi kako izvire u Mađarskoj, pa se uliva kod nas u već nestalo Kelebijsko jezero, otkaleg opet ko potočić klizi do Jasi bare i Mlične pece, pa Prvomajskom priko Mlake sve do Malog Palića i na kraju do Ludaškog jezera... Ko i s vitrenjačama, to je poso koji tek čeka izvođače.
Pa opet, Ante bi za sebe, samo da nije bio tako skroman, s pravom mogo kazat da mu je život bio ispunjen do poslidnjeg dana, četvrtka, 30. ožujka 2023. Uradio je više za druge nego za sebe, o čemu podjednako svidoče i svečane dvorane u Gradskoj kući i u Bunjevačkom kolu, i trg kod Evangeličke crkve i restaurirane pravoslavne crkve diljem Mađarske još dok je radio u Međuopćinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture. A one zvizde koje su sa zemlje ogledalo neba, sklopljene ruke i spomen-česma savršen su spoj molitvi i blagoslova u katedrali i za žrtve fašizma kod obližnjeg spomenika.
Subotičani su ga donedavno svakog dana mogli vidit kako šeta po svojim urađenim projektima: po Korzi, koju je odavno pritvorio u pešačku zonu; kako sidi na Radijalcu kod spomenika subotičkim olimpijcima jel u parku kod Gradske kuće, uglavom u društvu sa svojim mislima. Bio je jedan od ritki koji je izraz »grad je živo tkivo« javno branio ričima da u njegovom napritku nema mista »emotivnom konzervativizmu«. Za zgradu Pozorišta koju sugrađani pamte i koju nikako da prižale baš u ovim novinama je kazo da je (nakon požara) sagrađena izmed dva velika rata u »dekadentnom stilu« i da, osim pročelja i balske dvorane, nema nikake arhitektonske vridnosti. Isto je govorio i za blok zgrada od Gomboškog sokaka prema Beogradskom putu, tvrdeći da ne pripadaju centru grada, baš ko i za Törleyjevu rodnu kuću u Ulici Sándora Petőfija.
Svoju osobnost uglavnom je čuvo za sebe, a drugima ju je odavo priko postupaka i ponašanja: dostojanstvenog i gospodskog, bilo da je boravio na salašu na Kelebiji, bilo ko podstanar u samom centru varoši. Njegova marenda kod Ćoleta s peretkom i čašom crnog vina izgledala je ko misa, a njegovo drimanje na skupovima ko »amen« na višak riči i manjak ideja. Osim u šetnjama i mijani, radost je nalazio i u crtanju i muziki, pivanju, bolje kazano. U tri-četri poteza od portreta Balinta Vujkova nacrto je bajkovitog Didu, baš onakog kakog zamišljamo da je kadgod boravio na ovim prostorima, a ilustracije u Bunjevačkom bluesu slikovna su poezija davno prošlog vrimena. Njegovi crteži, čak i oni nastali u trenutku na salveti, umetnost su za sebe i dar za uramljivanje.
Iako je dobro znao otkaleg potiče, to nije naglašavo ni privatno ni javno. Od fraza, parola i ponosa zbog porikla držo se na pristojnoj udaljenosti, a sadržaje di će se pojavit i učestvovat biro je prema vlastitom ukusu, ukusu koji odgovara njegovom karakteru: mirnom i nenametljivom. Zbog tog je Ante bio pripoznat u svakom društvu ko Subotičanin koji beskrajno voli i pozna svoj grad, al i ko čovik koji je iste osićaje širio i prema Bačkoj, Vojvodini i Panoniji.
Očo nam je Ante. Mirno. Našavši na Kerskom groblju spokoj za kojim je trago 75 godina provedeni na ovom svitu.
Zlatko Romić