U jednoj davno zapisanoj istinitoj pripovitki koja se trevila u našoj prošlosti život se odvijo u zajednici di je živilo na jednom salašu zajedno tri jel četri generacije. Čeljade koje je bilo najstarije poštivalo se i kako se to kadgod kazalo držalo kajase u svojim rukama, sve dok je zdravlje dopuštalo. Svi poslovi su se obavljali zajednički, a svaki član take zajednice je imo svoj zadatak. Muškarci su obrađivali zemlju, namirivali josag i radili sve teže poslove, dica su čuvala josag i pilež u guvnu, na strniki el na kuružnjaku dok je ženski svit zadužen za spremanje, kuvanje, pranje ruva, ostavljanje dunca i poslove u bašči i tušta drugi poslova u i oko salaša. U ta vrimena život nimalo nije bio lak, al i pored svi nevolja i teškoća vladala je sloga, ljubav, virovanje, poštivanje jedno drugi, a obaško starešina. Familija je živila srićno i veselo, a rezultati su se vidili na skućavanju; kupovanju zemlje i josaga. Sve to je tako išlo dok dida nije skurlo. Kad više nije mogo, razdilio je imanje na tri sina koja je imo, a četri ćeri koje su se udale i očle sa salaša bile su namirene štafirima i darovinom. U to vrime dida je postupio mudro, on je znao da najstariji sin triba nastavit tamo di je on stao, da postane starešina i vodi računa o ciloj zajednici, i zato je njemu dodilio najveći tal. S vakom didinom podilom mlađi sinovi nisu bili zadovoljni i zajednica se raspala posli didine smrti. Sinovi su počeli na svojim dodiljenim gruntovima gradit salaše, al više nisu išli jedni kod drugi ko doskora. Toliko se nisu pazili da su nadivali sebi prdačna imena, kako bi svit znao kojem od tri brata dica pripadaju. Toliko su se kosirili, što bi kazo naš svit, da i kokošku koja bi prišla u njevu avliju ne bi vratili natrag. Naposlitku, braća i njeve familije opšte nisu divanili jedno s drugima i tako se jedna velika familija razbila na ko zna koliko šintriga. Jedino dobro je da su i dalje išli u crkvu, doduše ne zajedno, al crkva je ta koja je skupila i održala pod jednim krovom tri brata. Većina našeg svita je vaku kalvariju prošla na isti jel sličan način, a viščinimo se da to ne vidimo. A da! Didina kuća u varoši na lakat na gredi je prodata i novci podiljeni. Braća su svaki za sebe i potribe svoji familija izgradili kuće u varoši. Salašarima je kuća tribala da se dica imaju di prisvuć kad dođu u varoš i momčenje jel divojčenje i da imaju di prispavat, i za ić u škule. Tako su braća bila izdiljena, posvađana, a najbolje su prolazili prokatori, jel su se braća često sudakala. Prošla su vrimena, danas dica od spomenuti trojice didini sinova vode svoje familije, u izmišanim nacionalnim bračnim zajednicama. Ne iđu ni u crkvu, niki su prišli i u drugu viru, a ko zna kako se izjašnjavaju. Ona tri salaša su srušili, opet se med sobom oko tala svađaje... 
Nova generacija neće znat koje je njevo poriklo, kojoj viri pripadaju; neće znat njevo prdačenje, imena svoji didova, ni di je bio didin grunt i salaš, a nadivat će imena dicamo neprikladna za rvatski puk. Moždar je i tako bolje jel se naslednici neće svađat oko salaša, koji je danas sve manje, al tu su sad kuće u varoši, stanovi i po di koji grunt od očeva koji još nije prodat. Šta se ima kast o ovakoj pripovitki kad se ona odnosi na sve nas, čast izuzetcima. Naši preci se cigurno privrću u grobovima zato jel smo tako izdiljeni, a njeva želja je bila da se sačuva život u zajednici. Sad je umisto naši bili salaša osto po di koji izdanak stari dračova, jel po koji jorgovan na mrginju. Talovanje je bilo čudnovato kadgod, a i sad je. Zato nije čudo što naš svit u šali na tu temu kaže: »dida je mrtav kapital«.