Posmišćale se. Baka Janja donela kuvani kukuruza pa nudi. Ja prvi oma skočio koštat. Tog u naše kuće više nema za ponudit. Gledim, slušam i ko da se baš danaske i nećemo divanit od čega važnog. Dobro da sam pomislio kad će strina Evča: »Eto, čeljadi, pritisla nas zima. Svi se pozavlačili. Sam triba ložit, trošit drva, pelet jel struju. Ta šta će nam zima. Ta na onom televiziro sam divanu kako će se puno potrošit za ugrijat se. A študiram, imu i pravo. Ajd što j’ zima al fala Bogu što ni snig zagruvo. Sam bi imali šta čistit. A ovako i dica držu nos kod kuće. Imu ti mobilni pa im ni dosadno. Jedino se bojim da ne potraje, pojišćemo se međ sobom od dosade. Ko j’ izmislio tu zimu i ladnoću. Niku noć sam još sanjala da j’ spo snig do trbuva, pa ga se ne mož nabacat. Od stra sam se probudila. Eto do dragi Bog da našoj vlasti ni zima, može raspravljat u glavne varoši i rešavat naše potribe. Tamo vala ni taka zima«. Eto, ko da j’ kogod poljo vrilom vodom baka Janju, ko oparita skočila. »Ta, Evča, tebe su vrane mozak popile. Ta kad zima ni valjala? Ta kad ni snig valjo? Ta, ka’ j’ bilo zime prave, ni bilo ni ovaki boleština! Sade mal-mal, pa nas kaka saradža zadesi. Eto mal minusa što b’ rekli i svi se oma pozavlačili. Sve posijano će se posmrzavat. Zemlja žedna. Ka’ j’ prija spo snig, lipo se posijano sačuvalo od ladnoće, a ka’ se snig otpušćo, zemlja dobila vode baš koliko triba. Sade evo snig će možda za Uskrs, a ladnoća sade pa ćemo možda sutra it u gaća. Pa kad onda za Uskrs opali mrazonja jel snig, ošlo sve k vragu. Ta ni mala dica tako ne divanu ko ti«. Baka Manda sva snuždita objašnjava kako j’ uvik zimi tribalo ložit, kako su kadgod bile velike zime. »Ta danaske bi svi komociju. Da vala u gaća špaciru po kuće. Ta danaske smo vala bogatiji neg što smo prija bili. Glete sam koliko i kaki kabata imate na rafu i cipaela isprid praga«, baka Manda će. Baka Marica ni zere ni čekala: »Evča moja, ta šta ti to opet luplješ. Pa ka’ smo se mi sniga i ladnoće plašili? Ta i kad je bio snig da se na drugu stranu sokaka ni vidilo, išla su se dica a i mladi sonat na kraj sela, gućesa se sigrat, grudvat. Ladno ne ladno, padalo ne padalo, radilo se. Ta svi išli za svojim putem. Sam je stariji svit ložio i špornjeve čuvo«. Vidi ti vraga pa i baka Tonka će oma štagod reć: »Evča, sam kad se ti brineš za one što nam gaće i čakšire kroju. One u velike varoši. Ta, Evča, njima ni ka’ j’ najveća vrućina ne smeta a ni ka’ j’ najladnije. Njima svejedno jel zima jel ni zima. Ta oni možda i ne znu jel zima. Oni njevo što im triba skrutu. Nit ladili, nit ložili«. Vidim došo red na mene. Gledi baka Janja u mene, pa će sad već ko uvik: »Ajd, gukni«. »Za tu politiku jel nam triba jel ne triba zima za atar i posijano, jel se šta više jel manje troši, jesu oni skrutili više jel manje već ste sve rekli al ja mogu reć da mlogo dice nisu ni vidili redovnu zimu, a kamol redovnog sniga. To cigurno znadem. Grudvat se i sonat, to na televizije vidimo kad pušću prid Božić. A za ‘gućes’ možda ni jedan učitelj ni ni čo u škule, a kamol da ga se sigro. Tribala jel ne tribala zima, pa nju j’ dragi Bog izmislio. Pa vala onda i triba da bude.«