Blenem u televizor, zasmijavam se uglas. »Božem prosti«, veli meni moja žena »šta je tako smišno?«. »Gledaj ovaj cirkus naš.« »Baš imam vrimena, ko će skuvat užnu«, okrene se i ode u kujnu. Gustiram, nije dobro kad rodzam, pa nabrajam, e ko će ženi trevit.Vrtim kanale pucetom. Na nikom stranom kanalu vašange. Gledim kako se mladi, stari vesele. Padne mi na pamet kad smo mi ko dica vašangovali po salaši. Bila je te godine jaka zima. Bać Felo nama dicama izdivanio kad je on bio deran kako se išlo u vašange po salaši. Mi tad čavrgani izgustirali  ić u vašange kugod bać Felo. Skupili se mi na našem salašu. Plan je pao, di kako. Šnjotamo kako se opravit da budnemo kugod strava. Svaki od nas dono leveša ma kaki, najviše poderani. Navukli labošaka, poklopaca, tepcija, stari pladnjova, ižuljani varnjača i sve što smo našli a nije za asniranje. Isprva smo gustirali di ić jel smo se bojali bisni vašaka. Plan je skockan. U maloj kući nam majka dala da se opravimo, još oni starija čeljad dala savit kako da budnemo kogod bubuši. Oblačio je svako šta je imo od ronđa, jel bila je ciča zima. Iz odžaka dida je dono na lopati gari, pa smo se mackali po licu,  ma di je ko tio. Zdravo smo strašni bili prid špiglom tako namrčeni čađom, ružom umazani usana, natakareni šubara na glavi. Kožuve smo privrnili postav. Svaki je imo zviždaljku, zvono za pasom, manilom zavezano oko trbuva. Poklopci od labošaka u šakama, pa udaramo tako u orcanje, sve se naše vaške poplašile. Jedan od nas je znao svirat u tamburu, pa zapivali. Jevo naši vašangara, od salaša do salaša. Dida nam nalio po čašicu vina i veli »umireni budnite u piću«. Skoro se spušto mrak. Prvi je nosio bundevu isičenu ko bubuš, a pod njeg fenjer,  svitli ko straota. Vikali smo na putu »iđu vašange radosne, prave veliku larmu«. Prvi komšija je bio bać Vranje, njev unuk je isto bio med nama. Imali su vaške bile, velike a bisne, ni jedan nije smio tisnit na nas, tu halabuku i straotu. Ajte vašange naše, svi se smiju pa ne mogu pripoznat svoje unuče tako namrčeni, po di koji kenjačom umackan. Mačak se sav nakostrišio pa biž na tavan. U ambetušu su nas primili, a mi konteni poljubimo komšiju bać Vranju. Smija ma koliko. Niko nije bio uvriđen. Nasuli su nam po čašicu vina. Ženska mlađa čeljad nisu smili ni koracit iz salaša da ne bi bili izmazani od gareži  šminke. Tamburaš svira, zvonimo, udaramo, pivamo »evo naši vašangara« stižu pa tiraju zimu što dalje. Po tom velikom snigu pravimo prt pa kod komšije Vece. »Ajte«, pa viče »paz‘te pulini su pušteni da ne ugrizu«. Kad smo mi onda počeli orcat, čitava Frljaza se uzbunila. Jedan od nas je imo bič pa kad pukne, još konji u košari su drćali, ne vaške koje se oma zavukle u bunju. Bać Veco »ajte, dico«, a mi skoči u zagrljaj pa ljubimo, redom. Dragost velika, nasmijana lica. Snaš Luca nas ponudila fankima s pekmezom, idemo sve mljackamo. Tako namrčenima nije smetalo ugrijat se vrućum fankima, čašom kevedinke. Nigdi se nismo dugo zadržavali. Došli do Bać Marka Nimačke, a on je bio malo nagluv. Pa kad smo banili so tim ponjavama, bundevom, lampašom i grajom, on izno pušku pa opali jedan u ajer. Mi poligali u snig, snaš Marija vikne »Marko, to su komšinska dica, vašange«. »Joj, Bože«, kaže on, »ajte, dico«. Ja mislio da kaki vandrovači napadaje na salaš. Mi se poplašili pa jedva počeli malo orcat. Pedaspa (kaštiga) od bać Marka je ustravila i nas, vidili oni koliko je sati, izneli u ambetuš vina a snaš Marija pogače s orasima. Friško smo poili pa dalje od salaša do salaša. Čitav šor smo uzbunili, al i nasmijali. E, to je bilo lipče neg sad blenit u televizor.