Ono što mi danas nazivamo narodna nošnja nekada je bila moda onoga vremena. Istina, nama danas teško zamisliva, ali naše majke, bake, nane su itekako znale pratiti modu, dotjerivati se i usklađivati boje, dezene, materijale...
Tog vremena se dobro sjeća naša sugovornica Gabriela Sudarević, koja se, kako je rekla, sa šesnaest godina »ponela paorski«. 
»Onda mi mama kupila prvo ‘ruvo na struk’, kako smo mi kazali aljmašku svilu, na grane. Tad sam se i počela divojčit, a udala sam se već s devetnajst godina. Ta ruva su se zvala ‘ruva na struk’, jel su obično imala kaiš u struku«, pojašnjava sugovornica i priča kako je suknju od tog kompleta nosila i uz košulju, mider (prsluk) i igrač (pojas za vezivanje oko struka). 
Kada je bila u kompletu, to je bilo takozvano veliko ruvo ili »ruvo na struk« i uz njega je uvijek bila povezana svilena marama »na dva kraja«.

Fotografije – čuvari onoga vremena

»U tom velikom ruvu sam išla prvi put na Marinsko prelo, to je današnje Veliko prelo, a posli i na Korzu. Zimi bi obukla još i striganski kaput. E, to su bili lipi dani. Kako smo se samo znale opravit, povezat lipo svečano i doć u varoš (grad). Obično je to bio kaki velik svetac, pa u katedralu na misu i onda na Korzu prošetat, da te svi vide. Momci bi stojali, a mi cure bi se šetale, onako zajedno nas po tri-četri, kad i pet«, priča sa sjetom Gabriela Sudarević i pojašnjava: »U to vrime nije bilo drugog svita na Korzi, neg samo naši, koji su došli u varoš se pokazat. Obavezno se dolazilo kad je bio kaki god, a dolazilo se i subotom da se iskoristi i kaka skupština. Ako je cura imala momka, prvo bi oni očli u kafanu, pa je onda s momkom došla na zabavu u Zanatsku jel digod već di je bila zabava, da je svi vide, pa i one koje nemaju momke«.
Po riječima sugovornice, svi oni koji su željeli biti »viđeni« bi došli na Korzo prošetati se, a nerijetko ih je tamo čekao fotograf, koji bi ovjekovječio njihovo tadašnje šetanje, odjevnu kombinaciju ili eventualno novi par. Bilo je i posebno mjesto u gradu, gdje je fotograf u narednim danim »izmećo« slike i onda su oni koji su željeli mogli kupiti fotografiju koja im se svidjela. Takve fotografije se i danas mogu naći u osobnoj arhivi naše sugovornice.
»Nisu tad cure išle gologlave, nego se pazilo ko će kaku maramu povezat. Gledali smo uvik da se slaže uz ruvo i da je što lipče povezana. Istina, nisu se svi uvik trudili, al ja sam volila da je to onako kako triba, da krajevi lipo stoje, a i mrske da su lipo opravljene. Sićam se prvog Marinskog prela, al sam se opravila i sva podkosirena išla«, priča nam snaš Gabriška, kako je mnogi zovu.

Žena nikad nije bila gologlava 

Po njenom kazivanju, tada su cure i žene uz sefire povezivale takozvane delinske marame, koje su imale sitnu mustru, a nuz paju su starije žene povezivale jednobojne, uglavnom crne marame, koje su zvali »kajačice«, ali i kašmirske marame na grane tamnije boje. Nuz paju je uvijek bio keceljac od sefira.
»Tako obučene smo znale subotom uveče ić na skupštinu i uglavnom smo mi cure povezivali kašmirske marame u raznim bojama i mustrama, mada sam ja volila kombinovat i one crne kajačice, jel su te lipo išle nuz paju, a i lako su se uklapale uz druge boje. Dobro se sićam moje ujne Đule koja je uvik u crkvu u Žednik dolazila povezana u maramu ‘na dva kraja’. Ona je tako znala svašta kombinovat, al je to znala i nosit. Obukla bi tako suknju od sukna, od velikog ruva i zdravo lip sefirski leveš i keceljac i nuz to povezala svilenu maramu ‘na dva kraja’. Al da se znala povezat, bome jeste«, priča snaš Gabriška.
Saznali smo od sugovornice i da su se u njeno vrijeme, kada se počela oblačiti u paorsko ruvo, nosili sefiri i delini (vrste tkanine). Bilo je, kako je rekla i cicova (također vrsta tkanine), ali se to nosilo kod kuće. »Kadgod se zdravo pazilo u čemu se di iđe. U sefiru se išlo kad nije bio velik blagdan, al ni onda žena nije bila gologlava. Povezivale su se delinske marame, a svilene su se povezivale kad se digod bitno išlo i to uz ‘veliko ruvo’ i kad je kaki veliki svetac. Starije žene su nosile ugasnije marame, a mlađe vidnije. Znala je bit i marama na kako cviće, na grane, jel kake sitne mustre. Vrlo često su se nosile i atlaske marame, tegetovska, jel crna, duvanska, a i kake vidne su znale bit. Danas mož vidit i kapice, a moja mama, koja je bila šnajderka, je kapicu nosila kod kuće, a kad bi digod krenila od kuće, odma bi povezala maramu. Dobro se sićam kako je imala niku crvenu kapicu, onako lipo na franciju sašivenu i pod njom podvučeno bilo. To se nosilo više pod maramom. Mama je u kapici kuvala i radila po kući, a ni mamu, pa ni majku nisam vidila gologlave samo dok su se ujtru češljale, a i to ritko«, prisjeća se sugovornica, koja se i udala u velikom ruvu, i kako je rekla, još nekoliko godina se nosila paorski, a onda sve manje. 

Učiti mlađe 

Iako se već dugi niz godina nosi »gospodski«, nije zaboravila kako se poveziva svilena marama. S radošću nam je o tome pričala kako bi sve sestre uvijek ona povezivala i da joj je taj posao išao od ruke i s lakoćom. A tako je i danas. Za tili čas, iako je već prošla osmo desetljeće života, se povezala u maramu »na dva kraja«. I to ne makar kako... 
»Toliko sam povezala ti svileni marama da je to štogod. Eto, išlo mi. Volila sam da to lipo izgleda i da krajevi lipo stoje, a volim to vidit i danas. Povezivanje marama sam sama usavršila. Najbolje je kad se žena sama poveziva, jel ona osti kako joj najbolje ‘leži’ na glavi. Marama mora imat tri mrske sa strana da bi lipo stojala. Ona prva je dublja mrska, druga ja malo plića, a treća još plića. Kad se tako namisti, onda marama sve dubi na glavi. Bitno je imat i dobru kartonsku formu i papir u marami. Sve to tri znat, to je iskustvo. Kadgod su atleske marame imale svoju čvrstinu, pa i je bilo lakše vezat, a one posli rata su bile mekane i labave. Danas se to nema ni di kupit. Kadgod se kod nas u Subotici moglo kupit u Nami, a di su i pravili, ne znam. Zdravo smo tom oblačenju i povezivanju pridavali pažnju«, priča Gabriela Sudarević.
Danas povezane marame »na dva kraja« se mogu vidjeti jedino na Prelu sićanja i na Dužijanci, eventualno na Velikom prelu, ali se mlađe generacije ne znaju povezati. 
»Naravno da ne znaju. Kako bi i znali kad se to sad ne koristi. Triba i naučit i kad bi se povezivale žene bar par puti godišnje, još kako bi naučile. Istina, triba strpljenja i prakse, al kad se nauči onda nije teško«, kaže iskusna sugovornica i savjetuje kako se marama nakon povezivanja i nošenja obvezno treba razvezati, premotati i tako čuvati. 
Ne smije se glačati ili prati u stroju za rublje nego je treba s posebnom pažnjom čuvati od zaborava.  
Ž. V.