Ka’ j’ rdnila kapija oko šest sati, zno sam da iđu. Žuru, ko da je ladnoća potiriva. Trčim pomoć im posmišćat popršnjake i šta li već što zagrnu. Vidim oma s vrati da baka Janji ope štagod ni po volje. Jest da njoj baš često ni po volje, al na nje se ka’ j’ tako baš vidi. Taman ka’ su se posmišćale, majka donela i zabunitu gibanicu. Gledim, baka Janja gledi u gibanicu pa ne zna šta će prvo. Jel malo koštat pa onda divanit jel prvo divanit. Da ne trune u nje oma počinje: »Eto, čeljadi, juče sam gledala na televizoru onaj dnevnik što iđe prija neg što iđem leć. Ta od gledanja potli ka’ sam legla nisam mogla zaspavat, a ka’ sam zaspavala sanjala sam da se davim na Dunavu. A ka’ sam se sritno spasila, onda sam se izgubila u šume pa su mi onda vijali. Ta da sade ne divanim kaki to stra bio, mogla bi do sutra. Gledim ja ovi pokazivu kaka j’ bila što moderno kazu ‘diskusija’ u te što b’ rekli naše skupštine. Neću reć od čega su se divanili jel bi oma kogod mogo reć da se ja u to ne razumim, al ću reć da to ni ličio ni na kaki divan. Ta šta su ovi iz klupa svašta vikali, pa se krenili ukoštac, tuć ako triba. A bome bilo j’ tu taki riči, teški da vala teži ne mož bit. A šta b’ da sam bila blizu pa da sam sve čula. A bome kako sam vidila, cigurno j’ tu bilo da su sorovala rebra i noge. Ta vatali se i za vrat«. Baka Manda sva snuždita objašnjava kako j’ i ona isto gledala i kako ne može razumit da smo tamo izbirnili najpametnije, najvridnije i najpoštenije pa da se oni tako međ sobom svađu, da ne kaže ne volju. »Ta, ko da su jedni drugima da dragu Bog oprosti na ričima, najmilije saranili«, e baš tako naglas će baka Manda. Strina Evča obisila brunde ko nikidan, al ne može da ne kaže: »Eto, čeljadi, to j’ ta što se kaže politika i demokratija. Sve mož kazat i sve triba kazat. Da se posli ne kaže da smo mogli a nismo«. Baka Marica ni dugo čekala: »Ta, Evča moja, ta šta ti to opet luplješ. Pa kaka j’ to politika jel demokratija di možeš do mile volje napadat ko u ratu, vriđat pa još kako Janja kaže i dobit po rebara jel noga, za vrat se vatat? Ta di to piše? Di si ti to pročitala da tako triba, da smo za to birali? Pa još koliko čujem i papreno plaćamo«. Strina Evča ni da pisne. Baka Tonka ovaj put baš ne gledi bilo, već vidim i ona ima štagod ko kanda kazat: »Ta, i ja gledala. Tamo ko da jedni, koliko vidim dosta nji nisu imali dadu i majku da je nauču kako se triba vladat. Tako su se razbacivali ričma gadnim, ta tako se ne divanu kod nas ni čobani, čordaši, svinjari jel konjušari sa ovcama, kravama, svinjama jel konjma. Ta, ko da to baš izgleđe mi svima paše«. Sad već znam šta slidi. Gledi baka Janja u mene, pa će: »Ajd gukni«. »Pa vite, to što su se oni baš teškim ričma darivali pa možda i šutovali i za vrat vatali, jel štagod i više moždak, to j’ do nji. Tako su je vala učili da triba. Al što j’ to cili narod gledo. Pa baka Janjo, kako će i šta će narod onda radit ka’ j’ izabro take da je pridstavlju. Pa još i cili svit gledi. Ta tamo triba da j’ ko u crkve, a ni na kake fodbalske utakmice. Al bojim se da tu ima i gorje. Da se oni tako prid nama gložu i častu teškim ričima, a ka’ se sve utrne zajedno jidu i piju.« Vidim i baka Janja digla obrve pa se češe.