Zimsko dobo je tute, a sveci prošli. Vino se zdravo ishasniralo pa izvitrilo. Tribalo bi upregnit konje pa otić Bećar atarom do Čikerije i kupit vina. Ucigurno u petak iđem na hetiju. Divanit s čeljadima ko ima dobrog vina za kupit. Na peci prodo dva muštrava šildana. Dobio novčića. Dosta će bit za lebezovat ardo dobrog a jeptinog vina, i ostaće novaca za salašarske potribe. Dekam konje pa susritnem bać Josu na atarskom putu. »Kud bogdate, bać Joso?« »Špaciram i gustiram di bi mogo izlebegovat vrime.« »Jel bi tili sa mnom otić na Čikeriju kupit vina?« »Oću, još i volim.« Nikako se uzventro na kola. Sic se sav nago. Pitam bać Josu koliko priteže. »Nisam se mirio, al cigurno podrug metera.« Bać Joso je jaka čovčina, dosta krupan. Na širokim ramenima nosio je ponositu rumenu glavu. Podvoljak mu se obisio čak na prsa, a trbu je imo ko poštena četri čovika. Bio je mudar i urizan čovik, al radit nit je volio, nit je mogo. Di je tribalo ist i pit, e tu niko nije mogo s njim, jel‘ zdravo je bio alapljiv. To je ritko ko mogo sve podnet, pa čak ni dvojca, što je u njeg stalo. Zagrnemo se nas dvojca pod opakliju. Javim moje vrance kandžijom. U jednom kasu smo stigli do Čikerije priko Božanove grede. Pisak usiciva prt kola, dok se vranci šalom goropade a čitavim putom veselo rzaju. Stigli, smotam ja konje na kapiju, viknem »Faljen Isus«, »Amen uvik!« »Jalte, imate l dobre kevedinke?« »Dašta, ima zadosta.« Čikerijanci su volili prodat vina, al obaško su volili napit kupce pa i ismijavat. »Ajte, čeljadi, zavežite konje tu za rokado.« Bacimo ponjave na konje ugrijane. »Oma u malu kuću da se ugrijete.« Ta nema zime pod opaklijom, jedino što ovaj viter duše i zebu šake. Dok smo sili, oma prid nas metnu bokal vina. Uncutske čase prid nas metnili, »probajte od ovog«. Zdravo vole kad kogod voli popit. Donesu bokal vina, metnu prid bać Josu. Ovaj primi nazdrav, digne bokal pa ga opet metne natrag na astal. Čeljad se pogledaju pa se podsmiju. Doneli drugi bokal, a bać Joso veli »Iz njega ni car ne mož pit, ta prazan je!«. »Prazan?«, začudi se domaćin. Oma skoči i nalije ga punog. Tako se to ponavljalo još jedno pet puti. Jedva mi popili koju čašicu od te kevedinke. Domaćinu već dosadilo trčkaranje, zato je kazo: »Vidiš, kad sad možte pit doneću najedared dva bokala«. Zaustavi ga bać Joso: »Najbolje će bit da doneseš oma jedan pun vrtalj, pa ćemo samo grabit iz njeg pa neš morat toliko puti ić u podrum«. »Uh! Vake goste volim«, usklikne domaćin, »take ja goste volim! Oću, doneću«. I dono je. Spremili su da malo i užnamo, slanine, crnog luka i kruva. Često su podmazivali grlo. Ja po jedan gutalj, bać Joso uvik pun bokal. Do podne se sasvim nakvasio i već na astalu zaspo. Šnjotam jel će zaklopit moji novci vino. Tri vrtalja vina je bać Joso popio u slast. Kaže domaćin: »Za ime Boga molim vas, nemojte mi više ovog čovika dovodit kaštiga me stigla! Bolje volim vama vino i za jeptinije računat! Nikad Vam se više neću rugat da niste ljudi za pit vino«. Izmirim račune za ardova vina. Amišno kažem »platit će vino što smo popili«. Ne, koštolaš se ne plaća. Trgne se bać Joso, tako ardalast, za put mož još jedan bokal vina. Čeljad privrnu očima pa se prikrste. Skockamo se i na kapiji još podvuku... Ovog nemoj više dovodit. Zbogom.