Sidim sam, svi ošli svojim putem. Dosadio mi televizor, pa sam ga utrnio. Ta sam zaluđiva čeljad, više ne znaš ko pobeđiva, ko j’ počo, ko j’ kriv, sve nam curi, priljiva, skačemo do plafona od sriće. Dok sam študiro kako baš ni ja nisam veslo siso, u sobu banio faš Joza. Trgo se ja, poletio, krste i kolina pristali bolit. U podrum ošo natočit vina. Baš snuždit faš Joza počinje: »Eto niki dan mi baš odviše ni bilo dobro, mislio sam da ću bacit kašiku. Nazovem ambulantu, kažu mi da danaske doktor ni došo pa čeku ko će ga doć zaminjit, da se moram pisat i malo čekat pa će mi kazat kad da dođem. Potli par dana doktor mi napiše uput za doktora u varoš i kaže da ope moram čekat na red. I ka’ sam došo na red, kaže mi ondašnji doktor da triba čekat da se mirakula za snimanje opravi. I ka’ sam dočeko da mi snimu, kaže doktor da za ono što triba mene napravit triba ope čekat cigurno par godina da dođem na red. Još mi kaže da ako imam novaca pa odem privatno mož sve an-cvaj obavit«. Vidim baš se naoštrio. Objašnjava kako j’ odlučio sve platit, pa će: »Odneli mi u varoš podić novce. Eto, od nike godine tribala doć već isplata za ono što smo osigurali, za ono što nam led potuko. Mislim se dosta sam čeko, e nećete vi mene moje novce čuvat, podiću što j’ uplatito, a i moje novce što sam cilog života šparo ću podić, pa ću utrnit račun jel zlo je u svitu i ko zna šta će bit od ti banaka. Ošli, a ono tri reda do vrati. Načeko se ja, a ka’ sam došo na red, kažu da j’ vrime za odmor. Aj’ čekaj ope. Ka’ sam došo na red i reko šta bi, vidim ni im po volji. Kažu da j’ onaj što radi di se račun triba utrnit ošo na godišnji, da j’ tamo nastala velika gužva i triba čekat. Al za novce što sam tio dignit kažu da se triba najavit za onoliko novaca što mislim dić. Mogu podić sam štagod malo, što b’ reklli za obrijat se. I da znaš, Marne, tako sam se razbisio da nit sam utrnio račun nit sam digo sve novce što sam mislio, a ni ličit se nisam ošo. Na oče mi ne tribu. A potli kad smo ošli malo vašarit u najveći dućan u varoši kad i tamo di triba platit čeku. Al tamo su bome časkom od tri mista što radu di se tribalo platit napravili da radi šest mista. Časkom došli na red. Šta da vam divanim, kad triba svoje dobit i o svojmu odlučivat, e baš i ne mož. Triba čekat, čekat. A kad triba platit, onda mož, štogod bržje, ne triba čekat. Ništa ga nisam tio svitovat, no čim je ošo nema čekanja. Uzmem lap-top, pa cidulju di je nadrukavano šta sve triba redom pritisnit i zovem unuka Marina na taj truli zapad da čujem šta on o ovom svemu misli. Ma iskočio Marin na lap-topu da ne moraš ni za trepnit čekat. Sve ja njemu redom ispripovidam, a on će: »Viš, dida, vamo ti ni tako. Doktori uvik radu, sve mirakule uvik radu a oni novci što j’ faš Joza tražio to j’ vamo za dobit ko Faljen Isus. Svašta divanu, al vamo je tako: što plaćaš, to i dobiješ, što j’ tvoje to j’ tvoje. Platiš više, vratu ti«. Bome študiram da i ni tako, vamo. Na svoje moraš čekat kad ti triba pa se desi i da tvoje i ni tvoje. Za sirotinju ne znaš šta j’ gorje. Šta j’ težje, živit jel umrit. Sve triba dobrano platit pa još i čekat, čekat... pa se još i pomoljit.