Tužna je ova pripovitka koju sam čuo od mojeg pokojnog dide Ivše, prija tušta godina. Bunjevac, u onom vrimenu, prošo kalvariju. Po stazi uz kaldrmisani sokak koraca mladi svećenik. Duboko je zamišljen. Cigurno razmatra kaku važnu stvar. Kad nuz put u jendeku spazi pozamašan naramak trnja, koji se tog momenta i pomako. Težak uzdah, a onda bolno jecanje i stenjanje začu iz smotka, koji je zaustavio svećenika. Prislušne pa se spušti u jendek. Ispruži ruku i razgura trnje di je slutio da je obraz. Trgne ruku i odjedared ga prođu trnci cilim tilom. »Ko ste Vi, čovče?«, zapita svećenik. Odgovora nema. Nanovo zapita: »Dobri čovče, ko ste?« Tijo i nesigurnim glasom taj odgovori: »Pomoć, moram umrit«. Sad ga svećenik malo bolje pogleda. Čelo mu oblio znoj, lice blido, oči zacaklile, usne pomodrile. Jasni znakovi da je nastala konačna smrtna borba. Svećenik po svojoj dužnosti i zato naglo upita: »Jeste l’ katolik?«. »Jesam.« »Ja sam svećenik.« »Valjalo bi da vas ispovidim.« »Bogu fala!«, šapne čovik. Teškom mukom, al sabrano odgovori na pitanja i svećenik ga odriši od grija. »Fala Bogu«, šapne još tiše. »Dragi brate«, reče na to svećenik, »ja ću sad u plebaniju i poslaću kola rad tebe, al mi prija tog kaži ko si, otkaleg dolaziš i di ćeš«. Uz veliki napor odvrati mučenik: »Za ime ne pitajte. Jedan sam od tušta bunjevački Rvata koji su na silu poslati u rat za nike tuđe ideale. Barem da sam poginio ko zarobljenik di sam pritrpio muke jednog čistilišta. Al me srce vuklo kući, ženi i dici svojoj. Silne mi nevolje pripričivale put, jel mi životna snaga sve nadjačala. Vratio sam se kući ko prosjak. Dočepo sam se svog rođenog praga. Bar da to nisam uradio! Vidio sam svoju ženu opkoljenu sitnom dičicom i razumno od nje, da sam davno poginio a ona se nanovo vinčala. Od tog dana iđem okolo i tražim smrt. Nosim u srcu tajnu koja me žegla i pekla dok na kraju evo i izgorih. Nadvlado sam samog sebe, rad tuđeg blaženstva. Pobeda je blizo«. »Ipak, ako umrete«, nastavi svećenik, »šta da vam se napiše na križ i kako da vas umatičimo?«. »Na križ mi pišite: Neznani junak B…..c, al javite poglavarstvu da je gazda salaša na gredi doista umro. Rat me nije mogo svladati, petogodišnje zarobljeništvo nije me satrlo, al tuga za razorenim gnizdom samlilo«. »Gospodin Bog bio s tobom«, reče svećenik ganuto, »iđem friško da ti pošaljem štogod okripljujuće i kola. Budi jak  nadalje i junačkim srcom dovrši svoj boj! Divim ti se, mučeniče ljubavi! S Bogom«. Dok nisu došla kola do nesrićnika, on je umro. Usne su mu bile razvučene u blaženi smišak. Smišak samoprigorni mučenik. Na križu mu piše: »Neznani junak B…..c.« Tačno po njegovoj želji. Poklem je nesrićnik dobrim prid smrt proglašen zvanično mrtvim, svećenik nije dao nigdi da se javlja o njegovoj smrti. Ovako je miran i neznani junak, jedan u nizu Bunjevaca koji su ostavili svoje kosti na tuđoj zemlji, a mirni su i oni zbog koji je spalio samog sebe na lomači svojevoljne požrtvovnosti. Da, taki smo mi bunjevački Rvati: uvik tvrda srca, tiji, uspravna stasa, čvrste ruke, jakog pogleda. To je jedna pripovitka u nizu slični.