Ko uvik, oko šest unilazu. Smiju se ko mala dica. Vala se i baka Janja i druge raduju što j’ počo padat snig. Jest da to ne liči na snig ko što su mi dada i majka divanili, gusti da ne mož vidit priko sokaka al eto i ovo se zove snig. Posidale, a baka Janja ko da j’ kaki glavni, da ne kažem ko da j’ velečasni, određiva šta će se divanit, počinje: »Eto, poslidnji dana sam se baš navadila na taj mobilni. Sidnem pored moje unuke a ona čeprka po njemu pa mi traži stare pisme i pušćaje i šta god ti spadne na pamet. No, malo j’ počelo dosađivat nikako iskakanje. Mal-mal pa iskače masnim velikim slovima ‘pošumljivanje..., nestaje, fali...’ Ta ni ne tražimo, a iskoči. I tako ja ubedim unuku da mi pročita šta to stalno iskače. Kako pošumljavanje, nestajanje? I kad sam sve čula što pišu, pa čak mož slušat i divan, bome uplašila sam se. Pa mi ćemo ostat vamo bez šume. Ta najslabiji smo od sviju u Evrope. Ta sve više sičemo, sičemo, a sve manje jel nikako ne sadimo, kako b’ rekli moderno pošumljivamo. Da vode sve manje pa onda i svega što j’ u vode manje. I onda ka’ sam čula da drveće, šume, nisu sam za ložit već da su i one ko fabrike. Od veći na svitu. Ta ozbiljno sam se zabrinila, ni za mene već za mlade, dicu našu, što dolazu«. Baka Marica potvrđiva. Klimlje glavom i divani kako viruje u sve što baka Janja divani pa još nadodaje kako j’ u kuće čula da ni sam’ što šume ima sve manje već ni vode i ribe nema ko prija. Prisušiva sve. Ribu mož uvatit ako riskiraš danima it pecat, a i onda ni cigurno da ćeš uvatit štagod. Što još gorje, na kraj sela od ribnjaka su napravili njive a što j’ najgorje u cile države od ribnjaka pravu njive. Sade j’ cina ribe dostigla cine mesa. a kako iđe najlakše će nam riu bit iz druge države donašat. »E, tako nam i triba«, baka Marica će. Vidim strina Evča utinila, izgleda da su ju uvatili u mingule. Ukipita sidi. Baka Manda će: »Vidim ja u poslidnje vrime baš često i ne kuvamo ribu. A i kad kuvamo, vidim da se ispod kotllića ne ložu drva već se kuva na ‘nu mirakulu što zovu plin. A ka’ sam pitala jel ima štuke, jel odviše voljim štuku u ribljem paprikašu, rekli su mi da štuku mož vidit danaske sam na slike«. Okuražila se i strina Evča: »Čeljadi, nekate baš tako. Doće ko i uvik i to na red. Zasadiće se ope šuma, pošumiće se, di ribe nema onda će se poribit. Biće ope ko i prija, još i bolje. Virujte. Triba sam virovat, a ne triba sam zanovetat«. E, onda sam se trgo. Ta baka Tonka ona onaka nagluva i ćorava, što ko da uvik drimlje i kad divani onda divani ko da j’ štagod skrivila, skočila: »Eto vas slušam. Evča, od virovanja se ne živi. Svi divanu kako triba ovo, triba ono, al kako da mi radimo na zemlji koja ni naša. I otkale nam novaca. Ko j’ pokvario, a svi znu ko j’ pokvario, taj triba da opravlja«. Pogleđe mi baka Janja ko uvik, a ja ću: »Mi štagod vidimo sam onda kad to počinje nestajat jel je nestalo. Imali vala na bacanje, a sade skoro ni za lik. Tako i sade. Niko nas ne tira al mi stalno u koštac s prirodom ko da nas napada«.