Švragam po avliji i egucam s noge na nogu. Pogled bacim u nebo, nikako se smračiva. Oće l snig zabilit, pa prikrit žito na njivama. Poklade su, vrime je. Ovaj naš pivac kukuriče, ne manjiva se. Dovatim onu korovsku metlu, pa ga manem, navalio kukurikat. Gustiram, cigurno će ubrzo doć kaki gosti. Počo prolićat snig. Odjedared iz sva glasa vikne na me moj komšija Antun. Mal me šlog nije strevio. »Jezus Marija kaka te napast spopala, kad se drečiš tako?« Oma on: »Jesi l čuo, biće Veliko prelo koje organizuje ‘Bunjevačko kolo’?«. Pa red je, jel ova vražija gripa što su joj nadili ime korona, razvijala nas već par godina. Čeljad se zaželila divana i veselja. »Ajde vamo kod ambara da se sklonimo s ajera. Snig se ne šali, zavijaće. Divani šta si čuo.« Vako raspredaju čeljad da su pogođeni tamburaši iz Rvacke. »Ajeeee, to ne možem propuštit. Di mož kupit bilitu za to varoško prelo?« On se sav iskecio, pa kaže »kod mene«. Dedara ti tvojeg, ponda šta koji andrak ćutiš? Oma iđemo u malu kuću kečit koju rakijicu. Mož. S vrata vičem: »Ženo, kuvaj kafu i daj buđelar«. Šnjota ona pa pogled baci na komšu Antuna i na me da nismo krenuti. Komšo kaže biće veliko prelo u varoši. »Radujem se da ću izvuć glavu iz salaša«, nasmijem se. Nazdravimo mi više puti za naše prelo s priklanjskom zerdelijom. »Još da vam izdivanim šta sam čuo«, zasuče brkove Antun. »Čuo sam u mijani doće nam gosti iz Rvacke, pa minister.« »A jel od ovi naši oće l kogod doć, špikuliše se.« Opac, onda će mo bit i viđeni. Mašim se buđelara pa platim bilite. Vaške zdravo laju; otvorim pendžer, komšinca Koca vice: »Gotova je užna, kažite Antunu«. Posrče friško vrilu kafu. Skoči kogod iz petni žila, mi se pogledamo iznenađeni. Od kako se udo za tu višpidlu, otad je bojažljiv, zdravo sluša ženu. Dok sam ga ispraćo, na vrataci se pogodimo kako otić na prelo. Mrmlja pa ode friško užnat. Zatvorim vrataca za njim. Koracio priko basamage, žena je sve skockala. Mora ić kod frizerke, sabovke, svečane cipele kupit i ruvo na korzi. Užnamo mi, moro sam i podviknit za astalom. Dica rondzaju i oni bi išla na prelo. Kažem: »Kad dođe vaše vrime, ićete. Ženo, esapim nisu l se ti tamburaši prija zvali ‘zlatni dukati’?«. »Ti kako si osidio, zaboravljaš da ste se slikovali na bini u Hali športova.« Fasujem ja sad samom sebi. Posli užne pravio sam podne. Trgnem se, pogledam kroz pendžer snig vije kogod pravi. Odbacim snig čelo salaša, košare, svinjaka. Brzo namirim josag ko i obično. Al, niki sam sav šunjav. Večarali smo nacilo krumpira i lepanje s mašćom friško ispečene. Nisam gledo ni visti neg zaspo. Klapim prelo, da igramo Momačko kolo s ćerom i ženom pa sve iskrcavam. Baš su mi dale zorta, oće da igramo i Rićići. Sam sebi ne virujem kako friško igram. Prelja tušta, sa svi strana. Nasmijani lica, čestitanja prela. Toliko svita na jednom mistu, dragost velika. Krumpirača se sve puši kako je vruća, baš taka pasira. Dica sigraju u narodnim nošnjama, imal šta lipče od ovog. Kako bi bilo prelo da nema fanaka, još s plašama po sredini, namazani pekmezom i pra šećerom. Nazdravljali smo dobrom kevedinkom i slankom. Di koji su se kartali filka. Svirci sviraju poznate pisme; radost velika nisu se šdedili dlanovi. Tombola bogata, pa baš za našim astalom dobili glavnu nagradu. Svi smo im čestitali. Kogod me žagne. Trgnem se, klapio sam. Ne mož spavat od tebe, hrčeš. Rondza ona furtom, okrenem se zidu.