Kad sam nikoj’ dan divanila s Anom, kaže mi da je popo na Misi kazo da je ove godine 93 godine otkako je podignuta kapela u Nenadiću. Sićam se ja kad su stari divanili kako je sagradita. Jedne godine je led sve utuko. Onda je Karla Logo dao komad zemlje da se na njoj podigne kapela. Ja sam u njoj od malena i u njoj sam naučila molit Boga. Manda Jocikina je svaki dan dolazila, toga se sićam, a bilo je još žena koje su dolazile u našu kapelu, Iluška Šokica, što je stanovala na Jozićevom salašu. Popo je nediljom dolazio iz varoši držat misu, a dica su išla na veronauk. Bać Tuna Fiola, snaš Katin, bio je zvonar cila vika. Ne znam ko je prije njeg bio, a kazali su nika baba Klara, što je stanovala priko puta, ona je zvonila. Bać Tuna je bio dok je mogo, a posli njeg nije bio niko. I sad nema nikog da zvoni. On je držo kapelu u redu. Više puti je i spavo tamo. Katkad, kad ga mrak uvati, onda je osto, a kod kuće su bili snaš Kata i Stipan. Aranka Logo je znala doć kod nji, u trišnje. Kad popo dođe držat Misu, onda on popi ruvo opravlja, skuplja lemuzinu, čisti, mete, klupe postavlja, da sve bude na svom mistu. Svake godine u lito bać Tuna iđe od kuće do kuće i salašari mu dadu štogod, jer zvoni i održava kapelu. Dobije di po džaka, di čitav džak, di kabo žita, tako da ima i on kake asne što se stara o kapeli. Zvoni kad je podne i uveče u osam sati i zvoni kad je ružno vrime, kad se podigne oblak, da rastira. Kad je vrime mirno i kad vitar nosi, onda se i kod nas čuje zvono. Pamtim, išli smo u Aljmaš, na Gospu. I kad se siđemo sa voza na stanici u Dalju, onda iđemo pišice do kapele. Bude tu tušta naroda. Bać Tuna nas vodi i piva. Lipo je znao pivat svete pisme. Kad je već iznemogo, nije bio kadar radit, došo je natrag, kući. Snaš Kata je propala kroz tavan, nije vidila da su vitlange slabe i polomila je kuk. I nije dugo bila, umrla je. A i sin Stipan je umro prije njeg. Samo tako, odjedared pao i izvrno se. Bać Tuna je još jedno vrime bio kući, tako tužan, nije mu imo ko ni kruva kupit. Sićam se, sidi prid kućom i čeka da kogod prođe da mu on da novce da donese kruva iz varoši. I kod nas je dolazio rad mlika i na divan. Kad je već jako onemoćo, otišo je kod ćerke Jage, što je bila udata za Ivanom Bošnjakom, čak onamo na Krnajski put. Tamo je i umro, siroma.
Sjećanje Marije Firanj zabilježio Vinko Janković