Kako se unišlo u Novu godinu baka Janja i druge mal-mal pa evo su. Ta svaki dan. Već mož sate navit na nje. Šest sati i evo su. Baka Janja unilazi prva. Posidale pe se gleđu koja će prva krenit. Vidim baka Janja ope ima šta reć. Ta ona što zna. Mogla bi svetom Petru bit desna ruka. Počinje: »Eto, ne znam jel da reknem jel da ne reknem. Ako reknem, možda neće bit dobro, a ako ne reknem, biće možda još gorje. Niki dan smo se divanili od naši, navijanju naši protiv naši i tako to. Sade kad reknem malo ću unić na strina Evčin teren, što bi kazali moderno no moram reć. Ne može trunit u mene. Eto sade imamo i ministra, našeg ministra. I eto naš ministar ošo kod nas na našu televiziju. I tako j lipo divanio da sam se skoro rasplakala. Eto, ka’ sam zaspavala, ta i sanjala sam ga kako lipo divani«. Bome baka Manda ni ne čeka redovno da završi pa sva važna divani: »Imaš pravo, Janjo. Od tog se baš do sad i ni smilo naglas divanit. Da nas niko ne zariziva, ko da ne postojimo tu od vike vikova. I da nikad nismo nikom bili na štetu. I sade su se vala pametno dositili da jednog našeg metnu na tako važno misto. Ta dragi Bog da ne čuje, ko da se čeka da svi poumiremo, da nas ostane par, pa da onda kogagod metnu«. E sad strina Evča pruža jezik. Sasmo na njezinom terenu vidim. Tu j’ ona kuvana i pečena. Objašnjava kako to baš ne iđe tako kako svi mislu. Triba bit strpljiv, triba da se mlogo stvari nadesi pa kad se sve to poklopi dođeš na red. »Ima ko sve na to misli, zato postoji što bi rekli moderno demokratija i politika. Oni se za sve brinu. Pa da i naš dođe na red«, sva važna će. Mislim se da j’ baš potrefila reć. Tako da će ju kogod baš, baš poklopit. Vidim da j’ baš u živac potrefila baka Maricu. »Evča, Evča... šta ti divaniš priko bundiva. Pa ispadne da j’ ova naša politika ko sigranje kako. Eto triba da nama tu štagod da se potrefi, da dođeš na red. Tu na vr uvik triba da budu oni najbolji, najvridniji. Što se ne plašu kazat u brk. Kazat istinu. Borit se za pravdu. E, taki je naš ministar. I prija je lipo divanio, a sade ja baš sve potrefio. Ministarski, što bi rekli. Pa nek puknu, kad je naš«. Vidim i baka Tonka naćulila uše. Vidim da i razumi što se divani. »Čeljadi, eto i ja sam gledala i sve čula. Bome jest da bi mogo bit mlađi i lipši taj naš ministar, jest jest. Al što taj divani. Što mudro, to mudro. Pa sve drži u malom prstu. I ni mu stra istinu kazat pa ma komu žuljilo. I ko što j’ rekla Janja svaka mu na mistu. Jest da bi ja tu malo još nabasanjila, al ipak je on bio na naše televizije, pa je još i ministar. Pa moraš i pazit«, na sve će baka Tonka. Baka Janja ništa više ni reć ne mora. Već mi sam pogledi i ja znam šta mi je. Bome i ja sam naštudiro šta reć: »Cila kuća je gledala kako divani. Probo ga je malo driblat, što b’ rekli metnit na tanki led onaj što vodi, al ni se do. No, ja se odviše plašim da i on komugod neće baš valjat. Ta naš uvik našem smeta. Vidim da bi on povezo naše. Da više spaju neg razdvaju. Da se ispuni štoj obećano pa još potpisano. Ta ako komšije već ne možu bit najveći rodovi, barem neg jedan drugom prst u oko ne guru«. Ajd što j’ baka Janja od dragosti maramu skinila, al je bome i strina Evča isklištila, iznenadita.