Prošo Božić, sveci, došla Nova godina pa došle baka Janja i druge. Ulazim u sobu. Sade već znam, kad baka Janja razveziva, skida maramu pa ju opet meće i poveziva da j’ onda odviše bisna. Završava povezivanje, niko ne smije ni pisnit, pa počinje: »Jel nama ni dosta rata na televizije«. Študiram, šta j’ sade namislila kazat. Kaki je opet rat počo, jel di bio za ’vi dana otkade nisu bile kod nas. Nastavlja: »Žene drage, Marne pametno dite naše, pa prid Božić na onom sokoćalu su mal-mal, divanili da ne triba dicma dat novaca da kupuju ona čudesa što se zovu petarde. Kako j’ to odviše opasno, kako tu možu nastradat i oni što bacu a i oni što su blizu. I šta mislite. Pa vala ste čuli? Danima gruva po selu. Taman zadrimljem kad ono izdaleka ‘gru’, pa tako redom. Onda naš kera počne lajat, pa svi komšiski redom. Silom sam ja to priživila. Evo još i danaske sanjam pucnjavu, ko da sam u kobojskom filmu. Pitam u kuće šta j’ to, a oni mi kažu dica bacu te petarde. Vidim, divani se jedno a radi drugo«. Ni redovno zi završila, a strina Evča pruža jezik. I baš potrefila, po politički što b’ rekli: »To se zove, kako mi kažemo, demokratija. Sve j’ to država propisala. Ko? Kako? Kade? Sve u sitna criva. I eto sade nam ni to ne valja, svemu zabavljamo«. Baka Manda ka j’ skočila stolac se izvrnio što j’ sidila, mal ni astal privrnila. Ka j’ oplela: »Kaka demokratija, Evča, kako propisivanje. Da sam ja tebe vidila na doček kod nas. U komšiluku došla dica dočekat Novu godinu. Ovi matori, moram reć lude, svrnite ošli digod pa im ostavili kuću. Cilu noć gruvalo, ko da j’ rat. Do ujtru se ni moglo trenit. A ujtru ka’ sam izašla u dvor nigdi nikog, kerovi robili ogradu u stražnjem dvoru pa pobigli. Jedan se ni dan-danaske ni vratio. Živina se po tuđi bostaneva šeće. Al što to u našem se bostanu paradiru naši prašci iz kočaka i debelo svinče. I oni provaljili pa pobigli. Al ima i gorje, jedno prase crklo. Kaže veterinar Marko da j’ to od štresa. Od stra. Ta šta da imamo male dice pa da j’ ne do bog koje pofalilo. Bome svi divanu tribalo priživit onu koronu pa sad skupoću kad ono triba priživit i ove naše svece i dočeke«. Strina Evča obisila brunde, spušćala kljun, ni da pisne. Baka Marica se naoštrila: »Nekate se smijat, ka’ j’ to počelo iz daleka grivat naše se mačke poredale prid vrata, pa još i kera. I šta ‘š, pušćemo je u sobu. Pa još tu. u veliku, di smo svi. Posmišćali se oni pored kaljave i ćutu, ne mrdu. Taman na astal izneli jilo i kolače kogod je bacio tu bombu, petardu, ispod pendžera. Ta više ti petardi. Ka’ su mačke i kera počeli trčat po sobe. Bižu, skaču po otomanima, stolcevima, astalu. Porušili flaše, čaše. Poizvrnjivali jila. Ona flaša što se u po noći otvara se razbila. Da nismo otvorili vrata i da nisu pobigli tamo otkal su došli i danas bi vala trčali po sobe. Vidim baka Baka Tonka bilo gledi pa će: »Eto, ja čeljadi, ništa nisam čula. Znate da sam ja gluva. A i sve sam prispavala«. Na tu nevolju svi se počeli smijat. Gledi baka Janja u mene, pa će: »Ajd, gukni«. »Pa, vite, da bi priživili, jel lipo živili,  dosta bit sam gluv, ako triba i ćorav, ne bunit se pa još i zaboravljat. Pa sve mož priživit«, mudro ću. Raširila ruke baka Janja, stegla mi i u čelo poljubila.