Ferije zimi na salašu je bio iščekivan događaj u davno proujalim godinama. Posli Nove godine dida je skocko s baćom i nanom da će doć u varoš rad nas dice pa nas unučad pokupit po varoši. Vako je bilo: uprego dida u sonca ždripa i kobilu što je imo pa namećo kukuružnje na sonca, na to majka prostrla krpare ivove, pa zagrnila didu u opakliju od šest pola. Došo dida tu kad se već sunce zdravo podiglo. Mater spremila bućur, opravila me da ne bude zime. Ti godina napado je zdravo velik snig. Konji su upadali u snig, dida im zavezo repove da nas ne švićkaju njima. Dok smo išli, sve je zviždio vitar. Po varoši pokupio dida unučad svu, ponda laganim kasom deko na salaš. Dok smo išli taka je bila graja, a dida nikad radosniji. Došli do žitnica, dida puštio konje pa gledo da se ne izvrnemo jel vagaša je bilo zadosta. Svi zavučeni pod opaklijom od šest pola, svega je bilo pod tom opaklijom da ne kažem i suza. Kad smo bili zdravo hrđavi, dida stao pa veli ko nije dobar – pišce. Oma je sve došlo na misto svoje. Stigli na salaš, majka nas uvela u čistu sobu, koju je zagrijala. Ložila je više snopova kukuružnje nego obično. Tu dida prostro slame, mi se dica prikošeđivamo… Sigra, sve se digo pra. Majka ne da napolje, mi cupkamo u mistu dok se ne osušimo. Zagrnili se dobro, pa šibaj kod šenflika na obalu pa poneli nejlonski džakova, sidnemo na nji i kociljamo se. Pravili smo sneška bilića, dida nam pomogo. Dono lopatu, velikog smo opravili nazadivali od stari puca, šargaripu ugurali za nos, a niku staru kastronu metnili na glavu. Radosti nije bio kraj, korčuljali se u dolu na ledu, pa s grede se spuštali. Došo dida, veli: »Dosta, sad unutra u salaš«. Samo je jedared kazo. Probaj da ne poslušaš, oma bi dobio šubarom po turu. Majka skuvala čaja zaprženim šećerom. Ispekla lepanje pa namazala mašćom, nasickala crnog luka, pa posolila i opaprila crvenom paprikom. Tako idemo sve mljaskamo. Nji dvoje su toliko bili radosni, sva unučad na salašu. Majka podvikne: »Dida, nemoj povlačit od te rakije zavrati na prosiku, neg iđi ložit u peć u malu kuću da kuvam večeru«. »Majko šta će bit za večeru, barat file?«, jel to nije obično kuvala za večeru a sad ne mari. Kad smo ili, opet se zagrnemo pa ćemo pomoć didi namirivat josag. Pritom, otelila se krava, bilo jaganjaca, kobila je ždribna pa je svaki dan dida iščekivo. Zato je lagano deko dok smo išli iz varoši. Imo je I mali prasica, pa kad smo ušli kod nji dida kaže: »Sad ovako uradite – pljunite i kažite ‘gadni jedni’«. »Zašto, dida? Vite kako su smišni.« »To se kaže da i ne ureknete.« Tako smo namirili sav josag, a već se i smračilo. Ušli u salaš, dida je puštio vaške i namećo u ambetušu na vrataca kukuružnje da ne iđe ladnoća spolja. Dida nas gleda, pa veli: »Sad ću vas naučit jednu staru sigru kako smo se mi sigrali sigru šickanje«. Šickanje se sigra na zemlji jel na astalu. Sigra se sa zrnevljima kuruza. Svaki od sigrača dobije jednak broj zrnevlja kuruza, po tri zrna. Meće se po tri zrna kuruza, koliko sigrača ima, na toliko misti se metne po tri zrna. Tako se naprave kućice po tri zrna. Jedan od ti igrača zažmuri kako se pogodi koji će šickat. Prvi triba da povuče tri zrna zatvori oči, ako nije dobro povuče opet, kaže se »šic«, a ne zna ko je kazo, više ne mož vuć zrnevlja. Tako redom svi povlače i ko uspije da ima najviše zrna kuruza taj je pobednik. Zgotovila majka večeru, tako smo ili slatko da sve puca a nji dvoje glede u nas tako uprckane od sriće i radosti. Bilo kadgod, danas side glave te adete asniramo.