Subota j’, al već ni ni svanilo redovno, čujem kako se šeću po kuće. Lupku, šušku... Vrag mi ne da mira, komam ovu moju al ona rči, ne mrda. Promoljim glavu u precoblje kad vidim sna pakuje laboške, kese, papriku, kablicu... Gledim pa se mislim, pa ne selji se valjda. Vidim i sin po kuće žuri, ko da mi i ne vidi. Pa ću naglas: »Šta j’ ovo najranije, ku’ ste krenili?«. »Sam ite leć, ne možete ništa pomoć. Koljemo danas kod bać Minka. On ima na kraj sela klanicu. A nabavio nam i lipu krmačku pa će bit svačeg«, na to će on. Uvučem glavu u sobu pa ope legnem pored ove moje. Vidim i ona se probudila, pa gunđa. Objašnjavam joj da ovo što oni sad radu ni nikako klanje. Da se kolje kod kuće. Da se zove komšiluk za pomoć. Rodbina, kumovi. Pa se svi lipo baš i ne naradimo, al se zato izdivanimo, najidemo pa i napijemo. Glasno ću: »Ženo, ovo j’ sprdačina od klanja. Ta kadgod se u selu divanilo da ka’ j’ kod nas klanje ko da su svatovi«. Divani mi da ćutim i da spavam, da j’ još rano i na kraj krajeva da danaske mi više ništa ne odlučivamo. Da mora bit tako kako mladi kažu. Ta vala sam od jida i tuge zaspavo. Trgnem se svaj uparit. Izletim na dvor. Svanilo, a dvor prazan. A sade dok sam bio u krevetu, vala dok sam sanjo na dvoru ko na vašaru. Ope se friško vratim u krevet pa počnem divanit ženi šta sam sanjo: »Unuk Marin kod kuće. U kočaku tri debela svinčeta. Ta dvisto kila svaki. Pun dvor dice. Komšija, rodbina. Jedni ložu, jedni pripravlju višala, vuču korice, astale, jedni pripravlju sude. Ma napolju nas najmanje dvajst muški, a još unutri žene misu, pravu kolačiće, pripravlju sve šta triba. Ma kum je zaklo dok si reko britva. Časkom je ošurili, obisilli na višala, poradili. Meso se puši na stolova. Vatra gori u tri kotlanke. A dvi se pripravlju za čvarke. Ma nismo se ni okrenili, ni dvajst litara vina i par litara rakije popili a prošlo podne. Sa’ ćemo kobasice i kulene nadivat i čvarke topit, sam što nismo. Čujem napolju na skokaku nikaka kola se zaustavlju. Mislim se ko b’ to sad mogo bit. Pa svi su došli što su tribali. Došli i oni što je nismo zvali, al kažu za svaki slučaj došli. Možda smo je zvali a nisu bili kod kuće. Marin trči ko strilja. Otvara kapiju. Kad ono muzikanti, tamburaši ulazu. Cila banda. I oma što kažu još sa sokaka udri po bećarcu.... E, vala poskakali svi. I oni što su se malo napili, što b’ reklli što su povuklli mulja pa počeli i drimuckat. I tako prošlo klanje u veselju. Po svinčeta se pojilo i podiljilo al ne marim«. Ka’ sam ja to njoj ispripovido da od takog lipog klanja što smo radili kadgode mi sade koljemo na kraj sela, pa skoro mi suze krenile. Gledi mi žena pa se smije. Mislim se šta se sade smije, pa ni penziju kad joj dam tako se ne smije. Ona će: »E, ovo što ću ti sade kazat tribala j’ bit tajna. Ovi naši što sade kolju mal su se bunili, al tvoj unuk Marin je reko da kad on dođe potli Nove godine biće klanje kako dragi Bog zapovida a to j’ ovako kako si ti sade ispripovido. Jedino će on kupit svinje kake on oće, al se on za to već odavno pobrinio«. Ta da mi dunja ne pritiska vala bi do plafona skočio. Mislim se: »Što dida nasanja, što poželji to i unuk Marin oće, znade, to ga veselji«.