Na slike vidimo vojnika u nemačke uniforme s puškom. Slika je jedva vidljiva od silnoga primetanja priko ruka, jel vinčana i dite što oca nije nikada vidilo, često su je tokom života prigledali i nagađali, a sve u nade da će se možda jedamput javit.
Na slike je Joza Vidaković, Nunin (1920.-1943.). Godine 1941. Joza je iz Sonte narukovo u tadašnju vojsku Kraljevine SHS. Godine 1942. su mu rodovi iz Sonte tukli depešu da mu se rodilo dite. Prija su Šokci u Sonte, kad se rodi muška beba, rekli – rodilo se dite, a kogod je reko, i momak. Kad se rodila žencka beba, rekli su – imamo divojku, jel, rodila se cura. Joza je dobijo osustvo iz vojske da vidi dite koje je dobilo njegovo ime. Doma je stigo kad je malo navršilo dvi nedilje. To je bilo prvi put što ga je vidijo, a bome i zadnji put, a dite od dvi nedilje nije ni vidilo oca, ni onda, ni ubuduće tokom cila života.
Posli Jozinoga zadnjega boravka u Sonte, vojska Kraljevine SHS, ko što i znamo iz prošlosti, pokušala se borit protiv neprijatelja koji je delovo sa severa, al se ubrzo našla u zarobljeništvu toga istoga neprijatelja. Joza je sproveden zajedno sa svojima vojnima starešinama i kolegama vojnicima upravo u Mađarcku na prisilan rad »munkaše« ko i puno drugi Sonćana. Žene Marice su još stizala pisma, a jedno je imalo i ovu sliku i pisalo je da je u Nemačke, da radi na jednomu salašu. Piso je da tude nije loše, a i gazda i gazdarica su u redu. Radi uglavnomu poljoprivredne poslove i oko marve. Nije gladan, ni žedan. Ima obuću i zagrću, pa obzirom da je svetski rat, kad bi ga tu ostavili, bijo bi zadovoljan. Ali! Neće cigurno tako ostat, jel se na slike sve jasno vidi, a to je da ga se sprima za istočni front. 
Posli toga, dugo vrimena nije bilo glasa od Joze, koji su željno iščekivali vinčana mu, roditelji i ostali rodovi. Često je žena Marica pokazivala sliku sinu Joze učeći ga od mali nogu i sprimajuć dite za viđenje sa ocim posli rata. Ditinjstvo, mladost i vrimešne godine Jozinoga sina Joze je prošlo u čekanju i nadanju da će se otac ipak pojavit. Mater Marica i mali Joza još jedamput su dobili dva pisma iz Rusije. Piso je da je tamo na frontu i da se vodu žestoke borbe.
Danas sin Joza kaže da mu se otac javijo sa istočnoga fronta, iz Irošibe (?) u Rusije. On je danas star čovek još uvik čista uma. Osidijo je, sporije se kreće, al još uvik čuva dva pisma i ovu sliku. Kaže da su sve to primili 1943. godine i od onda više ni traga, ni glasa od oca. Pisma su izblidila da ji ne mož pročitat, a i slika je, ko što se i vidi, u nestajanju.
Joza ko da još uvik nije pristo čekat oca. Pribira po uspomenama, katkad se javi sumlja, pa izblidi baš ko dva očeva pisma i ova slika.
Ruža Silađev