Eto, i Sisvete su već prošle. Ta ko da su bile juče. Ta čak prošle godine sam bio vidit moje, naše, jel kako da već kažem. Ja sam natiro priko sto, a taki u selu više valda i nema, od moji dinera više nema ko ni umrit a ove mlađe vala već slabije i poznajem i kad taki umru od moji jel naši ja ovaki šutravi i ne iđem na saranu. Za Sisvete već ne znam šta da kažem, jesu l mi žalosne jel radosne. Odeš na groblje pa vidiš makar na grobova slike od moji jel naši. Pa se sitiš lipi stvari. Al bome ima di bude i žalosni sićanja. Naodlazilo se u nebo, mlogi su umrli od starosti pa još i bolesti. Ima i oni što baš i nisu morali umrit, al je dragi Bog uzo. Onda mi baš ni svejedno. Al eto ka j‘ došo moj unuk Marin iz Minkena, onda j‘ mene oma lipše i lakše. Ne marim it s njim, vala ni na groblje pa ni na sarane a o svatovma da ne divanim. I tako se nas dvoj sinoćke dogovorili ka ćemo it na groblje. Ta blago ti s njim, ta oma se ponudio da iđemo, oma prija podne pa onda potli podne, potli mise, kad se već malo i smračiva. A Marin sve zna, ko j‘ i kad i zašto j‘ umro pa još i di ko saranit. Sve je nađe od prve i ka j‘ mrak. Svanio lip dan, stigli na groblje. Sve j‘ Marin pripravio. Fenjere, ovake, onake. Bome, skoro da ni stalo u dvi najveće tašne što smo imali u kuće. Gledim naroda na groblju ko da se štagod dilji. Ta to sam dolazu, dolazu. Naslonjit na majkin grob gledim pa se mislim: eto oni svi ošli a mi čekamo na red di je sve dragi Bog posmišćo tamo na nebu. Gledim pa nikog ne poznajem od ovi što iđo oko grobova pa se ope mislim, ajd ove sa slika na grobova mloge poznajem al koji su ovi okolo što odu. Pa nikog ne poznajem. Pitam Marina: »Jel, Marne, čiji su ovi svi oko nas, vidim javlju se ko da mi poznaju al ja baš nikog?«. Na to će Marin: »Viš, dida, mlogo ji iz sela, al i mlogo od ti što nam se javlju i što je vidiš su ošli. Ošli na truli zapad pa se eto za Sisvete vratu pomoljit i zapaljit sviću jel fenjer za svoje mrtve«. Klimnjem, pa se ope mislim kako bi bilo odviše dobro da se i oni sa neba možu makar malčice vratit, sam svratit; ta ne moru se trošit ni na sviće jel fenjere. Sam da je makar vidim i par riči razminjim. Čašu vina jel rakije popijem. Na kraj dana bio sam eto i žalosan i radosan. Vidio sam mloge što sam zno, od naši, moji. Makar na slika. i sitio ji se. I od oni što su ošli, a nikad se više neće vratit a vidio sam mloge što su ošli al se fala Bogu  možu, da ne kažem oće i volju vratit pa makar je i ne poznajem. Ošli i posli podne na misu. Bome i tamo čeljadi, a cigurno bi ji bilo i više da j‘ subota jel nedilja, da j‘ dan kad se ne radi. Potli mise ope mi Marin odno na groblju. A na groblju ko u raju. Jest da se smračilo, al skoro ko na danu. Fenjera i svića di se okreneš. Ko da se svit sjatio na groblje. Študiram se di bi svi stali u selu kad bi se vratili oni što su zauvik ošli i ovi što su ošli pa došli, pa još mi što smo za stalno tu. Vidim gledi mi Marin pa će: »E, moj dida, dida, cili život nam je danaske nikako odlaženje i dolaženje«. Pravo on divani, al ope se mislim da j‘ mlogo više odlaženja neg dolaženja, da ostaju sam oni kojima j‘ odviše dobro jel odviše moru.