Dico moja, šta će bit sa mnom? Ja, kako iđem starija, sve mi je teže. Bolu me noge, kolina, ruke me tako znadu bolit, ne mož durat. Šaku ne mogu stisnit. Kad lati noćom trnit, pa mi spavat ne da. Ustanem, pa se sve tučem po ramenima, da mi priđe. Ako bi me kogod vidio, reko bi – baba je luda. Pa sidnem nuz peć, pa to grijem. Onda kad vidim da to ne pomaže, popijem prašak od bolova. Malo me popušta, zaspim, i kad se ponovo probudim, vidim koliko je sati: nije vrime za ustajat. Opet sidnem nuz peć. Malo sidim, pa legnem nuz nju. Jedared okrenem glavu naprid, drugi put prominem i tako do ujutro, dok ne triba ustat. Onda kad triba ustat, po sata se opravljam. Pa dok se navučem ovi moji tranja, pa umijem, pa mi se triba očešljat. A ova moja kosa, dodijala mi već. Tribaću se ić šišat, odsić sve ko muški. Kažem, najgora je noć. Kroz pendžer vidim svitla na drumu, kola iđu. Bože, pitam se, kud iđu noćom? Šta se čudim? Mladi, mogu ić kud oće. Ni njim je ko meni. Tako dok sidim, dok ne mogu zaspat, svašta mi u glavu dođe, čak ono što sam radila dok sam bila dite. Sitim se kako sam čuvala svinje nuz prugu i na strnjiki. Bio niki Adam, Švabo, stanovo je u salaši u vrime stare Jugoslavije, dok ji nisu protirali u Nemačku. On i ja čuvamo svinje, pa me on učio švapski brojat. Znala sam brojat do sto. On mi kaže, ja ponavljam za njim: ajnc, cvaj, draj, fir, funf, zeks, ziben, aht, noj, cen, i tako do sto. Onda mi u glavu dođe kad sam išla u škulu, to prid rat. Pa opet, kad je počo taj nesritni rat, kad su Rusi došli, kad su tu bili, prije neg što će ić na Batinu. O Bože, sad se toga sićam, a kad ikad je to bilo. Zna se trevit i da zaspim, tako sideć. I kad zaspim, to malo, sanjam čudesa. Bože, tako znam ma šta sanjat da to nije za virovat. Niko veče sanjam svekrovu, majka Vitu. Mi u gonku tribimo gra, svekar i ja. Eto, pobrali smo ga prije kiše, i osušio se, i donili ga u gonak. Dida ga mlati vilama, a ja ga privrćem na ponjavi. Dida mi kaže da ja iđem u komoru rad rešeta, pa ću ga vijat, ima vitra. Ja pošla, kad iđe svekrova Vita i latila nas grdit, mene i didu. »Šta ste to uradili, vidite da iđe prašina na firange! Skidaj to, laćaj se tog i peri, al oma, šta čekaš?«. Ja, šta ću. Ostavim gra i uzmem šamlicu, i skidaj firange. Moram slušat svekrovu, starija je. Pa onda jedared sanjam, iđemo kod Gospe u Aljmaš, vozom na Gospojinu. I sad tu čekamo voz na stanici, a Lajčo sek Tezin stoji na prugi, opravit u ruvo, železničko. Na njem lipa košulja, plava poša, šapka na glavi, tašku pribacio priko ramena i kaže nama da u Aljmaš može ić samo ko je platio popovinu za lanjsku godinu. A dida išo sa nama i on mu kaže da je sve platito i upisano u knjižicu. I sad, voz stane na stanici i vidimo vagoni puni, nema mista. Iz Subatice išle Bunjevke, sve u onim suknjama širokim i neće da se stisnu i pomire, da i mi možemo sist. A meni krivo, volila sam uvik ić u Aljmaš. Ja drečim, kažem Lajči da ji on malo stisne, a Lajčo kaže da se on tu ne smi mišat, i ne mož ništa pomoć. Plačem ja još više i u tim se probudim, fala ti Bože. Kažu da ne valja sanjati svatove, snašu u bilim. Umriće kogod iz familije. Bogami je to tačno. Sićam se kad je majka pripovidala da je sanjala da je snaša i sa đuvegijom došla prid oltar. Popo ji vinčo i sve iđe oko nji i kaziva joj kako joj lipa vinčanica. Sutra joj baćo umro. Strado u saobraćajnoj nesrići, pao s koli kad su vozili slamu i točkovi prišli priko njeg. A kažu da je dobro sanjat balegu, kravlju. Kažu, biće novaca. Sićam se, uja Blaško je pričo kako je on sanjo da je čistio košaru punu balege. On na tragačama nosi balegu na đubar i ne može sve ni iznit. Sutra mu došo nakupac za junad. Sve kupio, nije pito ni za cinu. Kolko je Blaško isko, tolko je ovaj dao, sve u markama, ondak su marke išle, i Blaško prošo samo tako. Eto, take su mi noći, kadgod dobre, a kadgod ne do ti Bog gorjeg.
Vinko Janković