Faljnis, čeljadi moja. Sad ću vam izdivanit kako sam prošo. U nedilju ja usto, umio se i obuko pa kuvam kafu. Mislim se šta imam uradit prija mise, kad mi se svinji počeli derat kugod ludi. Ja se uzbunio, šta njim je, nema još sati za namirivanje. Ustala na tu dreku i ova moja, pa sam je oma pito da njim nije štogod bacila što je ostalo od jučerašnjeg ila pa sad ištu, a ona veli: »Pa vrime njim je za namirivanje, ne znaš da si tribo vratit sate?«. Av, koji njim iz satima. Ta, dokle će nas handrit so tim satima? Oma sam očo i zameo njim mošlik, oma su ućutili. Periša mi, kad je došo na jutarnju kafu, veli da imam najgrlatije svinje u šoru. Kaže nikako su i muzikalni, sve pivaje. Pa da, mogu oma na estradu, možeš i pogodit i da ti pivaje kad ti bude rođendan, velim mu ja. Niko zaladilo, čeljadi moja, a ode kod nas u Ivković šoru je opleo i jedan mraz. Al samo jedno jutro se zainjili pendžeri na limuzinama i to je bilo dosta lišću. Or je prvi odbacio lišće, sad nas napale nike magle. Veli Periša da svitu niko nije napeko kolača, jedared nam, vrućina jedared zima. Mi se sićamo kad je još prija Svi sveti napado snig, niko očistit groblje, sve blato se nakupi na cipele. Borme je bilo i taki godina. Ne zove se zabadavad misec studeni. Jeto, i vrime se skroz izminilo. Sad zime kugod kadgod jeseni, al se otegnu ko gladna godina. Ne zna čovik jel bi ložio jel ne bi. No, kako gledim cine ogriva kandar ćemo slabo ložit. Drva očla u nebesa, ugalj posto nika tražena roba, a kad ga čovik i nađe u kojoj drvari onda ga ne mož platit. Ne znam ja jel kogod misli na sirotog čovika jal ne, al stvarno se sve cine poravnale so tim cinama u bilim svitu. Barem koliko ja vidim na televizoru ima čime smo i skuplji, i to fajin, od Evrope. No, dobro divani moj rođo Joso kad smo niki dan zabrazdili u politiziranje. Veli on da se mi manimo pametovanja, nismo mi zato škule svršili neg iđe zima pa da se latimo kartanja. »Davno smo se kartali, već sam skoro i zaboravio kako koja iđe«, kaže on. Ja se smijem, pa velim da se to ne mož zaboravit. To je ko kad čovik nauči tirat biciglu: i posli dvajst godina kad sidne na nju, znaće. Virujte mi da je tako. Nama matorima je toliko ušlo u krv to kartanje filka, duraka, sedmica, pa i anca, da nikad nećemo zaboravit. I ako se nismo kartali, ondak smo kibicovali priko ramena oni što se kartaje. A i uvik su se našle kake stare ožuljane i umašćene karte koje su se već sve naduvale pa je špil bio duplo deblji neg kod novi. To bi dopalo nama kad smo bili dica, pa nam to bilo draže neg sad ovima ajfon. Oma smo se latili kartat magaraca, pa slaganja koji kakikula i već sam pozaboravljo kaki sve huncutarija. Stariji su se obično, kad i ima više, kartali filka, i to da ne budne zabadavad u »služenje«. A to se radilo i stojeći, pa na jednoj nogi, pa i klečeći na šamadli jal klupi al karte se nisu ispuštale iz rukivi. Sad veli Periša nismo vridni redovno stat ni na dvi noge, a kamol na jednoj. I u pravu je. Prigazilo nas vrime čekajuć na dolazak boljeg, a boljeg ni od korova. No, taka nam sudba, čeljadi. Zbogom.