Od kad sam se rodio nisam čo još u naše kuće da se štagod nema. Za ‘vi deset godina svega j‘ bilo jel je možda moralo bit. Za drugo nisam zno. Al evo već nikoliko dana, od sride majka sam spominje našu kravu a ja baš i ne razumim zašto, baš i dobro ni ne slušam pravo da kažem. A ona se sam priko cilog dana baš tafri. No, kako j‘ došla subota mal sam duže spavo, pa se još potrli prikobečivo po krevetu, čujem kako majka viče: »Evo baka Janja«. Ništa, već skačem ko oparit. Dižem se, sprimam, pa trč u stražnju sobu. One već posidale, a baka Janja divani kako se sve vraća unatrag. Kako j‘ kadgod davno jedan davo kraljevstvo za konja. »Moglo mu se ka‘ j‘ imo«, kaže. Kaže da bi ona sade dala sve, jednu njivu jel pun čardak kukuruza za kravu. Pa i više ako triba. U poslidnje vrime stalno j‘ bisna kad divani, pa još i viče: »Došla snaja iz dućana niki dan, nema mlika. Pa tako dan za danem. I eto jutroske osvanilo mliko u dućanu, i to čeljadi moja poljcko. Što poljcko, al što j‘ skoro duplo skuplje od onog našeg što j‘ bilo a sade ga nema«. Bome i baka Manda bisna. Objašnjava kako ne zna šta će jist od kade nema mlika. Najbolje joj je kaže kad podrobi kruva u mliko pa još malo pošećeri. Kaže da onda ne mora ni žvakat jer nema zube već sam proguta. I palačinte se zaželjila napravit, a brez mlika kasu ne volji. Pa će: »Eto, niki dan sam sanjala našu kravu Ružu, dojim ju pa pivam li pivam. Mliko štrca, pa sve pini. A Ruža će sve od dragosti muuuuu«. Strina Evči ni dugo tribalo. Ona mi više ne liči sam na političarku već i na kontraškinju. Uvik štagod drugojačije, da ne kažem protiv divani. Pa će: »Čeljadi, žene, Marne dite naše, pa triba imat malo i strpljenja. Ne može to vlast, da ne kažem država oma, sam tako rešit. Al cigurno će bit i vratiće se mliko u dućan a vratiće se i stare cine. Ako kogot to može napravit, onda j‘ to cigurno naša vlast«. Baka Marica, koja j‘ uvik najsumnjičavija a i najviše smušita, kaže da j‘ i ona požalila što su prodali njevu kravu Pigavu. Kaže da j‘ Pigava davala mlika za dvi kuće i to sa mlogo čeljadi. Al bome kaže i: »Kako čujem na ‘nom televizoru i kako narod divani svi spominju da mlika nema a niko ne spominje kako krava nema. Niko ne divani kako su i zašto nestale krave i kako nam je postalo bolje kupovat mliko nek da skoro svaka kuća ima kravu i friško mliko. Pa još može ono što j‘ više neg što triba može lipo prodat«. Vidim baka Tonku uvatili, ne zna šta će kazat. Čo sam kako majka divani da jedino oni i još jedni imu u selu za pomuzit. Što za pomuzit, al ni kravu već kozu. Naštudirala baka Tonka pa će: »Eto, mi imamo za pomuzit, al ni kravu već kozu ko što znate. A to mliko nam dođe ko lik za dicu. Za velike ga i nema. Eto ispadne da j‘ mliko sade ko lik i za velike. Ispadne da sade nema i krave ni za lik. A i ja sam voljila malo podrobit kruva u mliko pa još malkice i meda dodat«. Vidim došo i ja na red da štagod kažem. No, srića što mi spalo na pamet štagod odviše pametno: »Eto, kako ja vidim i slušam krava nema, mlika nema, pa se čudim i u sebe pitam kaka j to naša država brez krava. Sve se bojim kazat što j‘ rekla baka Janja ko da b‘ mi danaske dali ipak i državu, makar malu, da svako ima jednu kravu. Vidim baka Jasnja sam što ne skoči do plafona«.