Faljnis, čeljadi. Jeto, ja malo sio odanit. Skupljam lišće po avliji već šurnjast dana, spada ko ludo s orasa. Ma nikako da pospada, a ova moja samo rondza. Veli: »Ded, ograbljicaj lišće i vako ne radiš ništa«. Ko da je meni lako, jedva hegucam, noge me bole ko sam vrag, rastu niki čukljenovi pa kad stanem nezgodno sve zvizde vidim. No, ne vridi kukat, što kazo Pere. Ako čovik kuka, još ga više osamare pa da vidiš. Niki dan sam išo kupit drva za ogriv. Tako mi i triba kad sam poništio baćin dračinjak. Sad daj sto eura za kubik, al taj njev kubik se samo tako zove. Borme tako uncucki poslažu pa jama na sve strane. E, dobro je kazo moj Đeno, plakaćemo mi za onim starim vrimenima. Jeto, na televiziji sam precednik divani da mliko mora bit po to, olaj po to, šećer i još kojišta po to. Ja ti u dućan, a kruv skoro dvared skuplji. Kadgod, dok je bila ona velika država, borme tog nije bilo. Ako je škatulja mašine bila dinar u Ljubjani, onda je morala bit dinar i u Skoplju. Jeste, borme! Ja kad sam očo u Skoplje služit vojni rok baš tako je bilo. A vid sad: odeš u jedan dućan u selu, po to, a odeš stotinjak koraka dalje a ono sasvim drukčija cina za istu stvar od istog proizvođača. To tako valjda sad mora u ovoj demokratiji. Kaže Joso niki dan da nam nije bilo dobro, a sad nam je bolje. Doduše, nemamo ni šta ložit a ni šta skoro ist al zato imamo svaki frtalj godine za čega glasat. Pa ondak imamo svakojake visti iz ovi emisija noćom di se samo svađaju i drpaju. A još možemo i za nji glasat priko ovi novi telefona. Dabome, za svaki taj glas nam odbiju stotinjak dinara. Doduše, to što oni tamo zabadavad spavaju, idu i piju i još dobiju debele nadnice plaća država iz naši poreza. Sad to zovu budžet, a tim telefonima ličimo i dicu koja moraju imat skupo inostrano ličenje jel ministari kažu da za taka ličenja nema novaca. A za te tamo noćne frajle što po njevom prandavom divanu ne bi čovik kazo ni da imaju dva razreda osnovne daborme da se ima novaca. Ma, kad se čovik bolje zamisli, smuti mu se život. I još kad vidim kako moja komšinca iz Ivković šora što ima petnajst cili iljada penzije svako jutro pišce dođe u dućan da kupi one stranačke novine da ne bi propuštila slučajno šta su politikuni s platom od dvisto iljada kazli, vidim po tim i dokleg će nam bit vako nikako. A da ne propuštim, ta ista gospoja kupuje kruv od juče jel je u po cine. Da se čovik lipo prikrsti livom rukom, jel nam je kandar sve očlo na livo. Veli mi rođo Joso, već vidim nerozan: »Ta šta bi ti, rođo, kojeg andraka? Ta ne vidiš da tebi nema ko tamo objasnit u cocijalnim koliko si godina privridio i kad možeš ić u penziju. Svi su taki zdravo pripametni da znadu samo pritisnit puce i dat ti onu dugačku artiju što istira sokoćalo al ne znadu ti pročitat šta na njoj piše«. Malkoc sam se zamislio pa mislim da je on u pravu. Nji su naučili samo pritisnit par pucadi, a nisu naučili kako rastolmačit. Neg, dosta mudrovanja. Iđem grabit lišće. Zbogom, čeljadi moja.