Bome vratila se jesen, kiše; vratila se škula i šta sve još ni, no od niki dan vratili se i martini. Znate koji? Oni merišljavi, što b‘ rekli smrdljivi. Ispalo po onom »blaženo ti lito«. Evo čujem vraću se i baka Janja i druge. Otvara se kapija, čuje se graja. One već ko već u svojmu dvoru, svoje kuće, pravac stražnja soba. Šta ću, ja za njima. I ni tu bilo veliko namišćanja, divana, baka Janja onako još snoga počinje: »Čeljadi, spram prošle godine ova ko i bila dobra u čemugod. Jes da nas dragi Bog kaznio da budemo brez kiše al nam ni vratio one ‚merišljave‘ martine. Ako ništa drugo. Kad ono ispalo tako da smo se rano poradovali. Od niki dan ko da j‘ kogod martine  iz kalice pušćo. Nema di ji nema. Vratile se laste, rode a bome i martini. Di progledneš, oni tamo. Sam‘ još nisu izašli ko onaj naš glavni iz vlasti, znate već otkale. Mada mož bit da će i dotle doć ako već nisu«. Već mi za smi kako baka Tonka diže dva prsta kad oće štagod kazat. Objašnjava kako su na televizije ope vratili onu seriju od prija godinu dana i kako tu dragi Bog cigurno ni umišo svoje prste već je to kogod drugi namistio da tako bude. »Ne b‘ to bilo ni za čudit se da nam to ne vraću od prija vala pedest godina, pa svake godine iznova. Borimo se protiv Švaba, pobeđivamo. Ne iđe mi u glavu šta to imamo gledat svake godine isponova«, baka Tonka će. Vidim strina Evča vrti glavom, pa će i ona: »Čeljadi moja, što protiv martina ne možemo nismo mi krivi. Pa vala ko može i smije protiv onog što j‘ dragi Bog stvorio. Ako j‘ on vratio martine i ove godine, vala zna zašto. A ta serija što opet pušćivu baš je lipa. Pa mi pobeđivamo. Triba dica da se uču kako se bori i pobeđiva. I zato nam je i danaske tako jer sam‘ pobeđivamo. I to svagdi i u svemu«.  Svi slušu strina Evču, no bome kako vidim svi vrtu glavom, namišću marame i stežu je oko vrata. Baka Manda strilja pogledem pa počinje objašnjavat da j‘ strina Evča tribala bit političarka, kako kod nje može i ovako i na kraju onako kako joj paše. Za čas okrene ćurak. Jedanput država može sve napravit a drugi put eto dragi Bog je tako tio. Baka Marica vidim naštudirala šta će kazat: »Eto, čula sam od moji kod kuće kako nam država puna nikaki novi čeljadi, kako kažu ‚migranata‘. Na sokaku se na nje potepat, ta puni ji putevi i šume. Ko će nje vratit. A pojavili se i Rusi. A najlipše za nepovirovat svi pobigli a bućelari im puni kako čujem. A kad sve potrošu šta će mo š njima? Komu ćemo je vratit?«. Ni završila, a baka Janja se uključiva pa pita strina Evču: »Kad već tako sve lipo znaš, kaži ti nama ko će cine vratit? Sve poskupilo do neba. Ko će vratit onu zemlju i kuće što su nam pouzimali potli rata? Ako s‘ imo malo više, oma su ti apcigovali što bi po birtaški rekli a po naški oma su otimali. Eto obećali su, već sam zaboravila kade al biće da će bit što bi rekli ‚na kukovo‘. Tako ćemo i s cinama proć«. Vidim ope baka Janja gledi u mene, čeka da i ja štagod kažem. Mislim se najbolje da kažem ovako: »Ako j‘ Božja volja, onda će bit vraćanja, no ako j‘ štagod do vlasti, ondak bome u to nisam ciguran«.