I kako sam malo bolje naučio drukovat na lap-topu ko da mi se otvorio svit. I tako mi unuk Marin poruči da odem tamo i tamo i da će mi se onda prikazat šta sve ima na ‘vom svitu u poljoprivrede. Kaki sve ima čudesa od traktora, kombaja, plugova, sijačica i čega sve još ni. Kaže da j‘ to niki dan bilo u Minkenu na vašaru jel sajmu kako zovu. Ja očo i bome Marin ni promašio. Nema čega nema. Od onog što sam bere pa do onog što oma čisti, probira, tovari. Od dva točka pa do ne mož pribrojat točkove. Plugovi, ne mož pribrojat raonike, drljače, parače, sijačice što po njive vatu. Pa se još sa svima iz svemira može gospodarit. I sve se nudi naprodaj. Pišu i cine, i to sve privedeno po naški. Još kažu da j‘ sve najjeftinije, pa još ne moraš platit oma; pa još mož na više put, pa još mož u kukuruzima i žitu što će nagodinu doć. Al što mož vidit ta čudesa neg još nuz nji sidi jel pored stoji bar jedna ženska, i to kaka! Ne znaš bome ku ‘š gledat. Friško sam proštudiro da jedan kombajn vridi vala ko po sokaka, a bome kake su cine mislim se da i žensku triba da dobiješ nuz platito. Da ni ova moja išla pokvasit usta pa mi pobunila, ja b‘ jutro dočeko isprid lap-topa. I tako legnem pa zaspavam od prve. I vala sam oma počo sanjat. Sanjam kako mi dada budi, već svanjiva. Divani kako on mora it u šumu drva radit, a ja triba da iđem podrljat. Uprego on već Putka i Zvizdana u paorska kola, rastavita drljača na njima. Majka mi pruža u torbici zamotano mal slanine, kruva i vode u čuture. Šta ću kad sam već naraso? Napunio trinajst godina, kad ne iđeš u škulu oma ti uvatu za posov. Dok se penjem na kola, sidam, dada otvara kapiju i divani mi još jedanput kako triba da iđem u Bortanj podrljat njivu. I onako podignitog glasa, namrgodit, ko da se priti divani kako obavezno moram drljat s kozom. Zno sam šta mi čeka. Koza j‘ bila od kamena napravita. Kažu da j‘ tamo bila i ka‘ sam se ja rodio. Stojala je tako pored lenije i čeljad bi ju pokupila kad bi išla drljat te ju metali na drljaču kako bi drljača bila teža i bolje išla u zemlju. Sanjam kako Putko i Zvizdan juru lenijama i kako sam spazio kozu pored lenije. Kako j‘ bila daleko od naše njive, moro sam ju jedekem zavezat i vuć jer ju nisam mogo podić na kola. Jest da sam bio od najnapridnije dice u škule i zvali su mi i »Veliki« nisam ju mogo podić, toliko j‘ bila teška. Stigli. Posov iđe. Baš ka‘ j‘ najbolje išlo pukne koza napola i iz nje počnu ispadat zlatni dukati. Bože dragi, oma se probudim od sriće a dukata nigdi. Ležim u mraku i študiram koliko put sam tio probat razbit tu kamenu kozu za koju kažu da j‘ postojala i kad sam se rodio. Oduvik mi bilo sumnjivo zašto j‘ taka teška. Pa još kad smo ju jedanput našli puknitu napole, pa još ka‘ sam vidio da j‘ iznutri bila prazna i obložita nikakim finim materijalem sinilo mi da j‘ cigurno bilo u nje zlato jel je zlato mlogo teže od kamena. A toliko put sam ju tio razbit da vidim šta j‘ u nje. Dada j‘ uvik divanio da sam mudrijaš i da mi svašta spadne na pamet, al se štapem zapritio da razbit ne smijem. Mislim se u sebe vridan je i onaj kombaj od po sokaka iz Minkena, al bome cigurno j‘ vridila i koza, sa i brez drljače.