Faljnis, čeljadi moja. Jevo nas opet zajedno: ja, moj rođo Joso i Periša sidimo u ambetušu, gledamo kako pada kiša sad kad joj vrime nije i, dabogme, rondzamo. Ta di ne bi rondzali, čeljadi, kad sad triba brat kuruze i spremat njive za sijanje žita a kiša iz dana u dan. Kako nije padala kad je tribalo, pa ne bi svit navršivo po par meteri na jutru? Brat ni ne vridi, sve bi popadalo na zemlju, na tušta njiva je vitar smlatio i to malo što je rodilo. Kaže Joso, on je najstariji pa više pamti, da je bilo već fajin vaki godina samo se ondak sadili kuruzi a ne kugod sad, sijali. Kadgod si lipo na svaki korak metnio dva zrnceta i opet na drugi korak, i to je bilo to. Sad se lipo posije na desetak-petnjast centi, suša dođe i imamo lip mišlinger. Al ajd ti to ovim mladima dokaži. Oni bi već da njim rodi vagon zrna na jutro, a ni ondak ne bi bili zadovoljni. Gledimo nas dvojca, pa gustiramo da dosta ima u pravu. Baš smo se polakumili za ti novcima, pa sve više i više ištemo od te zemlje. Ne bi marili da i novce mož posadit. I eto i Boga smo rasrdili, pa nam ovom sušom poručiva »ded, manite se lakumljenja, čeljadi, smanjite malo«. Božem prosti, kugod da nismo dosta opismenjeni pa stalno iđemo u kontru od kadgodašnji adeta i običaja. Ne iđe na dobro, ja vam velim. Tom se još nastrvila i ova svicka situacija so tim ratom. Baš niki dan sam se skoro posvađo tute s jednim čovikom iz Ivković šora ko je u pravu a ko u krivu. Ja njemu velim da su obadvoje u krivu. Divanit se triba da nikad do rata ne dođe, da se pate sirota dica i da čestit svit mora bižat iz svoji kuća i ginit uludo. Ta pitam vas jesu l oni opismenjeni kad su se toliko zakrvili, a jedna čeljad mož kast, kugod da nije dvajst prvi vik. Manite se ratovanja, čeljadi, to je zdravo starovinski način tiranja pravde. No, šta vi velite o ovim popisivanju? Divani mi Periša da će njegov deran ić to radit. Neg, kaže da će se morat prikast sve što čovik ima: pivce, kokoške i raznorazni pilež, pa ondak koliko ima kuća, soba, špajcova i kojikaki ketrenaca, pa košara, pa svinjaka, svinja i goveda... Ama baš sve što čovik ima. Kaže još i escajg i zdile i laboške. I još divane da se neće samo morat kast koje si vire i nacije. Opac. Znači državu ne briga ko si i šta si neg šta imaš. To je zato cigurno da se vidi šta mogu doć plenit i uzet. Samo, nisu se baš u pravo vrime namirili jel je većinski svit siroma i soparan ko Velik petak i Čista srida zajedno. Na priliku, evo mog stanja po tim pitanju: svinja nema, ima dva šildana koji su taki debeli da nemaje okorenu džombu na repu protrčali bi kroz tačke. Šta mož, nema se novaca za koncentrat a od trave i sami kuruza se baš niko nije brzo ugojio. Goveda nema odavno, pilež odnela lisica, to je ona što sam vam već divanio da se šeta sridom sela ko na paradi. Lovasi kazli da to nije njeva briga. Doduše, imam još par kredlika što spavaju na komšijinom oru pa i ne mož dovatit. Salaš krpimo plivom i blatom, košara se ruši, čardakove sam ispilo za zimu, a na svinjaku se iskrivila građa pa izgleda krov kugod sedlast konj. Jeto to vam je moje popisno stanje. Ajd, zbogom.