Došo Marin s mora. Znate već kojeg, niki dan sam vam od njeg pripovido, onog najlipšeg što ga vamo na televizije baš i ne volju. No, kad bi se lagali. Koliko sam čo, tušta ljudi ovdale na tom moru kvasu noge jel što bi oni pakosni rekli čvaru se. Pa ku’ će čeljadi it neg tamo di lipo, da ne kažem najlipše. To što kažu da su cine ošle nebu pod oblake, da triba dobro pripravit novaca, e to j’ problem oni koji bi išli. Niko se tamo ne tira. Jest da sam malo žalosan dočeko Marina, znajuć da će čim dođe i otić na taj truli Zapad. Tamo mu posov, truli Zapad mu koru kruva daje a i tamo triba radit, ne mož živit od linčarenja i gledanja u oblake i njevog brojanja. No, ka j’ došo i još s vrati reko da će tri miseca još ostat, da će posov raditi priko one mirakule što zovu lap-top ja ko da sam se priporodio. E, vala da mi ovakog matorog od sto godina poljubila kaka od dvajst ne b’ se tako radovo. Mal sam se lecnio na ovo moje študiranje od ljubljenja, da ova moja zna šta mi u glavi dobio bi dobru litaniju. Mislim se taki jedan veliki stručnjak, na takom velikom mistu u firme, što bi rekli, pa ne mora it pazit ko? šta? di? Kako? na poslu i da mu se viruje a da ni tamo. E, to j’ za ne povirovat. Kaže ispod njeg skoro iljadu ljudi i on njima može gospodarit ovdale, priko ove mirakule od lap-topa. I tako mi oma taj dan ka j’ došo naštudirali da ćemo otić malo do atara, da pogledimo kako j’ stanje za koje svi divanu da j’ nikako. No, kadgode baš kad ti obi ono ne mož. Vrime narogušilo kadgod bi rekli pokvarilo. Jest da ovaj solnjak od telefona ni pokazivo da će kiša padat kad ono onake kiše, i to četir dana. Mal pada ko da dragi Bog kablovma vodu istresa pa mal ona lipa potijana. A na televizije oma počeli divanit kako će ova kiša moć štagod i popravit, da će oni što su bacilli kako triba veštaka i imat jer su njeve biljke što bi rekli moderno »još u kondiciji«. Vrtim glavom pa mi se sve ne viruje, mislim se da nam ova kiša prija par miseci bila potribna ko za umrit sade je ko mrtavcu poljubac. I za one što su bacili dosta i one što nisu bacilli dosta. Pa i da ga ona od dvajst godina poljubi ne pomaže. I tako ka j’ naposlitku stala, krenili. A kad smo stigli u atar, sve lipo vidiš. Bože dragi, Gospo draga dero bi se od muke, ta mal se nisam izvrnio. Kukuruzi do dupeta, ko mala dica, diteljina ritka, ni do kolina, ni miš se u nje ne može sakrit a soja već ožutila, ritka, do kolina, kroz redove mož biciglu tirat. Cuncokret još ko liči, al kad sam ga uzo u ruku on prazan. I Marin vrti glavom pa će: »Bome, dida, nisam mislio da j’ baš ovako stanje. Gledim ja i pratim malo kako se vamo radi u poljoprivrede. Vidiš ljudi ko kupuju nove mašine, te se napravi mal-mal kaka nova sorta, zaljivamo, te smo ko što bi rekli »u trendu«, pratimo svit al bome vamo ko da smo u pustinje, još sam kamila da protrče«. »Jest, jest Marne, gleđ redom koliko vode pored nas, Kiđoš, Kanal, pa ovaj kanal DTD pa Dunav a kod nas vala ni za tu tvoju kamilu vode,  a naplaćat se navodnjavanja i odvodnjavanja svake godine. I, Marne moj, ova nam kiša koja j’ davno tribala doć, došla ko što sam i mislio: ko mrtavcu poljubac. Još gorje, da ga vala sto najlipši poljubi ne b’ mu pomoglo«, na to ću.