Faljnis, čeljadi moja. Jevo mene niki ušinio vrat, okrećem glavu kugod kurjak a boli kugod sam vrag. Najviše me žulji to što nisam vridan švragat po avliji, a ni ova moja dvojca pajtaša nikako da dospiju da me obađu. Periša se latio pa bere vrčkove od kuruza oko salaša, a Joso ko Joso: nikad da se sustigne s vrimenom. No, ja tako sam sidim i gustiram da ću inkab ja meni opravit jedan žervanj ove zime. Šta, kast ćete da sam udaren mokrom čorapom kad se tako čega laćam u šezdest drugoj godini? Al, vite da je tako nastalo vrime. Čovik će opet morat radit dok je živ, penzije ko zna da će bit, a da vam pravo velim i tribaće je znat istražit. Jeto, ja na priliku očo izvidit koliko imam privriđeni godina. Po mom računu imam već i priko četrdest lita, a kad sam očo ona mi izvukla iz kompjutora niku dugačku artijetinu a na njoj same nike šifre i brojovi. Lud zbunjenog, a neće ništa da objasne. Kandar ću morat pogodit fiškala jal prokatora da mi to istraži. No, ja sam taki čovik. Kad nije ljucki, nek ne bude nikako. Opraviću ja meni jedan žervanj i malu krušnu peć, pa će bit zdravog domaćeg kruva a ne kugod ovaj što ga kupimo, naduvan ko zna čime i blid kugod da je bolesan. Pitate se jel znam. Ta, Bože, kako ne bi znao! Ta ja sam tiro žervanj i kadgod još u »Fidelinki«. Još kako se tamo trlo i žito i raž, još sam i zlatnu medaliju dobio na Novosadskim sajmu, al je ostala u firmi a firma se raspala. Cigurno je kogod ukro. Ne virujete? Ta di neće kad su tolike mlinove i silose, a i zgradurine poapali. Di neće jednu medaliju, taman da je kolika velika. Znam ja opravit i krušnu peć. Ta pomago sam još mojim ranku Lazi Čivutinu pravit kad je majka zapalila salaš. Nije, sirota, zatvorila peć a pod odžakom bilo navučeno fajin ogrizina i iz peći iskočila varnica, očlo borme po salaša a i peć se rascvatala skroz pa je ranko opravio novu od ražne slame i sina. To vam iđe ovako... Ražnu slamu i sino metne se polak-polak u bunt koliko ga mož obuvatit u šaku, uvalja u razmućenu čistu, žutu zemlju, a onda uvrti kugod uže, pa opet dobro uvalja u žutu zemlju, pa so tim ziđa, a poveziva s vrbovim prućom. Peć se dugo ziđa, istira se dva-tri reda pa ostavi da se osuši i malo stegne jel ako navališ odjedared ondak će se raspuzat. Kad se istira koliko si mislio da bude visoka, metne se od pruća krov, gusto jedno desetak centi, a gori se sveže i nuz to isto ziđa tim bubljama. Na vr se metne zaklopac, sve se umaže blatom s puno plive, a ako nemate plive mož i prikrupit slame i spolja i iznutra. Dočeka se dva-tri dana da malo zacrkne, al da se ne isuši skroz, pa se malo naloži al ne zdravo neg samo da se zapeče. Kad se dobro oladi, oblipe se na nju jutaški džakovi i po njima opet umaže žutom zemljom s puno plive. Taka peć, čeljadi, trva i cio čovikov vik a ne ove komedije što nam uvaljivaje za iljadu i više eura. Ono si ti lipo umazo blatom iznutra svake treće godine i da te Bog vidi. Ne triba ruskog gasa, a vruće da ti cveter izgori kad se nasloniš sideć u zapećku. Vidi kako sam se razdivanio. Ajd, zbogom, čeljadi.