Faljnis, čeljadi moja. Jeto, ja uranijo pa pošvrago po avliji, opet sam se zaodio sa svinjama. Veli mi moj komšo Periša da samo tiram u trvalo. Al pak, ja sam tako naviko pa nek košta šta košta. No, da ne duljim, ponamirivo pa kad se ruča moram opravit čatorne. Stare su protekle još one prijašnje godine, a nikako da i zaminim; sad ću, pa onda ću, pa nikako. E, sad kad me moja snaš Jela dobro izružila, ja se latio, al prvo ću ručat kako Bog zapovida. Sio pa uzo kruv u ruku, a on lak kugod perce, a bili ko anemičan čiča božem prosti. Kaže Jela šta meću u njeg kad je taki naduvan. A šta misliš šta bi mećali, kojikaki veštački stvorevina da što prija i što većma naraste. Ujtru kad ga čovik donese iz dućana jal pekare, svedno ko di iđe, taki je mekan, kad ga ideš oteže se kugod buble guma, a čim se oladi sav se niki ukoči i osipa. Gledim ja u njeg, gledi on u mene, a ja se mislim da mi je sad onog kadgodašnjeg majkinog kruva iz one njezine pletene koterice. To je bio krušac, čeljadi, da ga nije bilo u Ivković šoru a i šire. Zimi je osto dobar i nedilju dana, a liti do po nedilje. Tačno se sićam, čeljadi moja, kako je majka to radila. Prvo bi nasijala brašna, jal brašno mora uvik bit friško prosijano da dobije ajera, pa bi onda skinila s banka od peći sasušeno tisto što je ostalo od prošlog puta za kvas, dobro ga izdrobila i rasula po brašnu, posula soljom pa nalila vode, koliko je kila brašna iđe polak litara vode, kad je sve pomećala ondak je to lipo zakuvala u malim naćvama i prikrila bilom postavnom krpom pa još pokrila kožuvom i ostavila da se krene. Kad se tisto digne skoro da će pobić iz naćava, onda se prikuva. Ako oće čovik da mu kruv budne lip i domaći, ondak mora proć jedno dobra četri sata dok se ne zakuva pa dok se ne ispeče, ako se daborme u parasničkoj peći loži. A kad se nije ložilo, onda u krušnoj peći opravljenoj u kraj avlije. Peć se ložila ogrizinama od kuružnje jal granjom, ni se makar šta ložilo u peć di se kruv peko. Ne ko sad što lože makar kaku uncutariju, artije, kartone a najviše nejlonski drongulija. No, kad je peć bila užarena, majka bi metnila ruku u nju i ako je morala izvadit dok nije izbrojila do četri, peć je bila dosta vruća da se kruv metne u nju. E, to vam je bio kruv, čeljadi, a ne ovo sad! A tek lepanja pri plamenu, pa vruć krumpir u kori s mladim pućijim sirom... Ta šta divanit. Kadgod se lipče živilo, više se radilo al se borme lipče živilo pa nek se moderira i divani ko šta oće. Nisi imo kojikake fantazije telefone i kompjutre već si očo kod čovika, kazo kaka ti nevolja, on te zvao da sidneš, da se ko ljudi izdivanite pa tek onda o nevolji, a sad... Šta da vam velim? Sad brat rođeni nema vrimena s bratom divanit, žuri se vamo-onamo i u tim žurenju prođe nam život. Popo prikriži i gotovo, bio pa ga više nije. Ne sviđa se meni ovo, čeljadi, ne sviđa. Ne vodi na dobro, pa nek divani ko šta oće.  A o ovim silnim divanima i kojikakim kalamljenjima bolje ni ne mislit. No, valjdar će dat Bog pa će i svitu doć u glavu pa će i on kast koju rič. Ajd, zbogom.