Nisam virovo kad kažu da se mož umorit od sidenja jel ležanja, da i linčarerenje može dosadit al i to sam već ko dite evo doživio. Kako su ove pritisnile vrućine mrzi mi i kupat se it. Cili dan jel spavam, primišćam se po kuće i naravno p’ ovom solnjaku privrćem. Ako niste znali, niki dan sam čo od bać Marka da se ovo sokoćalo, jel šta li je već, od mobitela u stvari zove solnjak. Prvo mi bilo za smi, al potli ka’ sam se proštudiro bilo mi jasno da j’ baš tako. Pravo ime za mobitel, al po naški. Da bez soli nema jila i života a ko kanda ni bez tog mobitela. Taman sam se nadesio ispod ora, vitrićak počo ladit kad čujem priko kapije kako baka Janja viče: »Marne, ajde mi smo evo stigle«. Stolčac u ruke i trč, friško kod klupčice. Baka Janja i druge već na klupčici. Ka’ sam stigo, čujem one već počele. Baka Janja objašnjava kako j’ njoj već dosta te demokracije, jel što bi rekli života di kako može ko kako oće i kad oće. Eto sluša ćer po kuće, a i snaju kako ne znu šta da kuvamo ove nedilje. E, mislim se, kako smo postali veliki izbirači. Kaže da joj na vr jezika bilo da im pridloži šta kuvat danaske, a to j’ ono šta j’ njezina majka kuvala prija sto godina i niko se u kuće ni bunio. A to bi otprilike bilo ovako: ponediljkem suparni krompira, mož sa pogačom a mož i bez nje, utorkem gra brez zaprške, sridom šterca, četvrtkem krompirača, petkem papula bez zaprške, subotom popara jel što bi rekli moča a nediljom kuvana kokoš sa tistem. Za meso se ni ni pitalo, ka’ j’, bilo bilo je. Eto žene, pa komu se sviđa jel ne sviđa, onda prija sto godina niko osto gladan a sade mal-mal pa kogod gladan. Na to će baka Manda: »U ‘no vrime prija maltene sto godina bilo u selu pet ipo iljada čeljadi a sade ako nas u ‘ve demokracije i tolikog iđenja u naprid potli ovog novog pribrojavanja bude i bllizu od upola, biće ko da nam se Gospa ukazala. Čeljad lina dicu pravit. Kadgode se na godinu rodivalo i više od stopedeset, a danaske ka’ j’ dvajst, onda j’ o-ho-hoooo. Sam digode odlazu. Jel u škulu, jel rad posla, jel rad čega sve ni, Al što odlazu nego se i ne vraću«. Baka Tonka, onako ko da joj svega dosta, počela divanit od migranata pa se vratila sto godina unatrag. Pa spominje kako su prija oko sto godina u Monoštor došli Rusi. I nje je, kako kaže, prija sto godina potirala nikaka nevolja. I gle vraga, kaže, evo nama došli migranti, i to nikaki garavi. Kaže da zafaljiva Bogu što nam ovi novi nisu ostali. Al još kaže da ima neproverit divan da su u selo došli i pokupovali kuće nikaki Česi. E, sa’ će vidim štagod strina Evča kazat, ona što ju zovem da niko ne zna Evča od politike. Kaže da to baš tako ne mož gledat. Prija j’ bilo prija, a sade j’ sade. Da j’ prija sto godina bila onaka politika al sad je eto ovaka politika. Kaže da tribamo virovat u ovu našu politiku i da će cigurno bit bolje. A baka Marica mi baš iznenadila, prisavila ruku u laktu pa će ni pet ni šest: »Žene drage, ni danaske potli sto godin od politike se ne živi koliko ja znam, nit politika kuva nit od nje nisi gladan, nit pravi dicu. Koliko su nas učili, dice triba imat. Onda kuća neće bit prazna, praviće se nove kuće a neće se po mistu prodavat kuće a za jilo sam ne triba zabavljat. Triba bit sritan da ga ima jel ko što sam čula mlogi ga i nemu«. Potli ovog ja nisam imo šta nadodat, a baka Janja je rekla da j’ najispravnije baka Marica rekla.