Fala dragom Bogu škula prošla, al vrućine došle. Probudim se ujutru mal kasnije, vidim dada već došo iz atara i čujem kako divani majki kako atar gori, suvo da suvlje ne može bit. Sidaj na biciglu i pravac na kanal. Skoro mi mrak uvatio na kanalu. Umoran sam bome, voda mi izvukla a sunce spržilo, al makar na silu okrećem pedale. Nikad stić. Već iz daleka vidim baka Janju i druge na klupčic. Bacam biciglu u stranu, trčim navuć suve gaće i košulju i žurim na klupčicu. Čujem molju se ko za kišu. Ka’ su završile, baka Janja mi objašnjava kako se one više ne možu it kod sv. Ivana moljit za kišu, noge je tako daleko ne nosu a nema je ko odnet i vratit pa eto one se na klupčice molju. I tako ope baka Janja kreće s divanem, sade od vrućine. Kaže da ovake vrućine ne pamti skoro i da su niki dan bili kod nji nikaki majstori pa su pometali nikake škatulje na zidove. A te škatulje bome dušu ladno, vala bi i špricer oladile. Pa će na na to: »Sve to lipo, al ja kad sam se sutra ujtru probudila, pa šta ujtru, već naveče sam ositila. Mene uvatilo u vratu i ruke a i glava ko da mi ni kako triba. Čeljadi moja, nema take ladovine i promaje što te škatulje koje kako čujem zovu klime možu napravit. I evo ja već par dana bižim po kuće od ti klima a još mi drži u vratu i ruke. Što j’ najgore, čeljadi moja, na kraju su mi rekli da nje mož nadesit pa da ti bude ladno koliko ti triba al ja se u to ne razumim«. Na to će baka Manda sva iznenadita: »Ju-ju-ju, ta i kod nas niki dan pometali te škatulje. Ni to da iđu po selu pa meću po kućama već koliko čujem to triba papreno platit«.  Kaže da j’ sve to lipo, al da j’ morala vala sto put slušat, gledat od dice kako se palju, gasu, nadešavu te škatulje i još na kraju ni ni naučila. Sva će zabrinita: »Jest-jest, mi bižimo od vrućine. A kako da naš atar pobigne od vrućine? Ko njemu klimu da metne«. Kaže da j’ čula da su kukuruzi ufitiljili, cuncukret već žuti, soja sirota ni do kolina a diteljina sva spurita. »Atar gledi u nebo, vapi za kišom a sa neba sam vrućine. Ta, čeljadi, atar će nam izgorit. Šta tu kogod, pa makar dragi Bog, ni izmislio štagod protiv vrućine. Kake sve čeljad ni izmislila ludorije al protiv vrućine u ataru ništa«, sva ko bisna će. E, sa’ će, vidim štagod strina Evča kazat. Ja ju zovem al da niko ne zna Evča od politike. Kaže da vrućine još nisu stigle na red u politike. Da će se cigurno za koji dan sastat vlast pa će i vrućine nadesit, da je ne bude. E, ka ju onda baka Tonka poklopila: »Evča moja, šta i kako divaniš, pa oko sela imamo četir vode, veća do veće, sve skoro kroz atar iđu ako ni nuz atar, da ne nabrajam. Pa šta nisu doveli do sade u atar vodu, na svaku njivu, pa i vrućine ne bi škodile tako. Triba tu radit i pravoga študirat a ni politizirat«. Na to će sva snuždita baka Marica: »Eto, Evča draga, još sam da nam politika kaže da nam i ni vruće, da nam se sam čini da j’ vruće, da nam lipa ladovina, a još ako nam kaže da ćemo od atara svega imat pa da će i jeftino bit, onda ću sade reć da ja više ne znam šta j’ gorje za nas, ova vrućina jel ova naša politika«. Vidim noć će, komarci krenili bost pa ću ne čekajuć: »Eto, ja mislim da onima što imu novaca ne smeta ni vrućina nit da atar izgori. A ko ima novaca to svi znamo«. Trčeć kući čo sam kako baka Janja viče: »Marne, kad narasteš tebe ćemo u politiku da se boriš protiv vrućine«.