Ma još sa ćoška od crkve vidim gužva prid škulom. Trčim što mi noge nosu da vidim kaka j’ to sad putvarija, za par dana triba da se škula završi pa se mislim možda su se nakanili i prija da to bude jer se već i sad otegla, nikad joj kraja. Došo, guram se, čujem svi spominju nikaku podmetnitu bombu, da j’ javito da j’ u škule podmetnita bomba. Mislim se ovo sad već ni šala. Kažu mi da su malo prija rekli da možemo it kući. Svi divanu da škule danas neće bit, a ka’ će bit javiće se. Ja da ne gubim vrime, dam petama vitra, stignem kući i kažem majki da javi baka Janji da se tribamo friško vidit na klupčice. Bome ja na sokak, a Baka Janja i druge već ko nacrtane sidu. Svi gledu u mene, a baka Janja će sva još zadijana: »Kaži, Marne, dite naše, šta se tako važno desilo da smo morale poletit na klupčicu«. Svaj važan, dižem se pa onako ko s visoka: »Eto, baka Janjo, podmetnili nam u škulu bombu. Eno ju tražu i u škulu ne možemo it dok nam ne javu«. Ka’ j’ baka Janja na to odrapila, pa će: »Bože dragi, nike godine smrdljivi martini, pa korona, pa led, pa niki dan čvorci napali trišnje i kriza u svitu, ka’ ćemo se već jedanput oprostit od nevolja«. Kaže da možda, al sam možda, razumi da vlast ne može uticat na martine, led, čvorke, krizu i sve ostalo, al nikako ne razumi kako ne mož uticat oće l kogod podmetnit bombu u škulu. Baka Manda sva zabrinita, snuždita skoro kroz suze kaže da joj baš niko veče bilo žo dice ka’ j’ slušala na nom sokoćalu od televizora da su u više mista u države javili da su podmetnite bombe po škulama i da dica ne možu u škulu. »Eto, niki dan bilo daleko kad ono danaske i kod nas«, baka Manda će. Baka Marica kaže da ne razumi kako kogod može unić sam tako u škulu, i to ni sam u jednu škulu već di mu spadne na pamet, i podmetnit bombu a još više ne razumi komu to paše da mal-mal pa dica digod po koji dan ne iđu u škulu. Kaže da cigurno dicma ne paše da im se škula oduži, jer se već svakako odužila. Kaže da dica sigurno nisu podmetnila bombu, a ni javila da j’ bomba podmetnita. Tako se sprdačit s dicma i škulom to još ni vidila i baš ni u redu. E sa’ će strina Evča. Kaže da ona misli kako j’ to cigurno ničija politika protiv vlasti. Da se narodu stalno štagod podmeće, da se buni i da mu ne bude stalno po volji. Kaže da se tu ne triba priviše sikirat i da će vlast nać ko j’ kriv. Na to će baka Tonka: »Čeljadi moja, pa nek se već jedanput nađe ko podmeće te bombe jer ko to javlja da j’ bomba podmetnita. Ako se tako nastavi još će mo se morat it moljit i protiv bombi koji sad ima sad nema«. Vidim ja da se tu radi najviše od dičjeg ineteresa pa ću svaj važan:  »Eto, ja študiram da to ko da j’ kogot ko i uvik namistio sam mi to ne možemo vidit. A moždak je to tako namistito da mi gledimo u ta podmetanja i bombe, a da ne gledimo u štagode drugo, štagode važnije«. »Eto, eto, eto.... žene drage, eto ko će mene zaminjit kad ja umrem jel više ne mogu dolazit na klupčicu. Ovo naše dite Marin već sade zna na čemu svit stoji. Marne, ti gleđ da nam javiš ako saznaš štagod novo od tog podmetanja pa nam javi.« I tako smo se rastali, a ja dobio u zadatak da pratim ovo naše podmetanje bombi a mislim se čeljadi naša ta kod nas podmetanja svakojaki koliko oš.