Faljnis, čeljadi moja. Jevo, ja opro noge i ovikso pete cigljom pa kako ne mož nikako zaspat, jevo da vam malkoc izdivanim kako sam eto bio i ja pozvan na proslavu naši novina u varoš. Jeto, prošlo već dvajst godina i izašo i iljaditi broj naše Rvacke riči. Čeljadi, kugod da je juče bilo. A sićam se skroz tog vijeća DSHV-a na kojim smo jednoglasno doneli odluku da se triba podržat i tu novinu obnovit. Doduše, postojala je ona do pedest šeste, al se onda prikrstila u Subatičke novine voljom varoški otaca, a svit se nije ni pito. Možem vam kast da je proslava bila zdravo lipa, bilo je fajin gostivi sa svi strana, Mali svirci su lipo svirali, a gošće s Dunava lipo pivale. Divanili su kako je kadgod bilo, al nisu baš skroz bili cigurni da je tako bilo. Bilo je malo i falenja kako nam zdravo i nesebično pomažu, al jeto meni nije baš skroz jasno kako i pored tolike velike pomoći se mora ravnatelj i uprava toliko patit i natrčat da se ocigura izlaženje novina, a mora to znam zacigurno. No, čeljadi moja, jeto nama i vršidbe. Ječam će već skoro bit gotov. Borme čeljad navalila pa skida rod koji pravo da vam velim nije baš ni za kaku falu. Na mojoj njivi ode u Ivković šoru je baš fajin podbacio. Dotrvaće valjdar da platim porez i kupim ogriva, za sledeću godinu ćemo vidit. Pravo da vam velim, sve mi se više sviđa ona pripovitka kad je niki Joso kazo baći da najbolje prodadu zemlju jel se počela plisnivit. Šalu na stranu, čeljadi, ja sam se zavitovo da je neću nikad prodat a dica nek rade kako oće. Al kad mene ne bude, kad se odselim u Ker, u peti red udesno sedmo misto, ulaz od cvićare. Al, manimo se crni divana. Jeto veseli stvari. Na priliku, sutra je iđište na Čikeriju. Borme moram dobro podmazat biciglu jel tamo još uvik ima fajin piska pa poide lance, zupčanjike i petokraku. Čikerija je kadgod, sićam se jel sam se otaleg oženio, bilo lipo veliko selo. Od Božanove grede pa skroz do madžarske granice, a ima i priki krajova, Rakić kraj, Kurvanjski kraj, Ženskog Mije kraj, Kurjakov kraj i još po di koji što njim ne znam ni ime. Fajin je svita tamo živilo, a Čikerija je kadgod bome imala i škulu, pekaru, velik lip dom di su se održavale svakake zabave i balovi. Svirala je tu Ćulanova banda i Pućkova banda najviše, a dolazili su i sa strane svirci. Sad je to daleka prošlost, čeljadi moja. Svaki peti salaš je već srušen, fajin salaša zjapi prazno a svit što je još osto je većinom priko sedamdest jal osamdest godina. Jeto to vam je sad Čikerija. No, ne triba kukat već sačuvat ono malo uspomena što je ostalo pa se zato sad i opravlja ta Čikerijada, bar da mladi obađu i da vide kako su njim dide živili. Biće i festival dice na Balažević salašu, slamarke su se isto zdravo zaukale pa njeve vridne i zlatne ruke već ko zna koji put prave izložbu tamo u samom centru Tavankuta u njevoj galeriji. Ta kažem ja vama da nije baš tako starašno kako se divani. Ima nas još koji volimo naše lipe običaje, a borme dok nas je neće bit nikakog zaboravljanja. Bilo je goreg vrimena. Divanio mi moj dida Mijo sa Ševine ćoše, a jeto opet smo priživili. Baš sam se niki sad okuražijo pa iđem molit Boga i spavat. Ajd, zbogom, čeljadi moja.