Faljnis, čeljadi moja. Jevo sam uranio kugod i uvik, al tako sam niki teško usto da me Bog sačuva. Stalno mi se ništa zavrće u glavi, te mi ovo smeta te ono. Bisan sam što mi uvik veli moj rođo Joso; prija podne sam na se,  a posli podne na sav svit. Moždar je to zato što je bilo kod nas u kraj Ivković šora proštenje pa sam se naslušo kojikake bike jal ko će ga znat. Joso mi opet pao na pamet, cigurno ću štucat. On uvik kaže da se mi ne sićamo, al da je kadgod ovo naše proštenje bilo zdravo veće i lipče neg što je sad. Bilo je fajin više šećerara, pa mijanski šatri, tamburaši tuku pod njima, pivaljke pivaju, pa kojikaki ringišpilova, pa oni što karikom trevljaš boce, pa gađaš makarone iz vazdušne puške i šta ja još znam… Ta svega, već sam pozaboravljo. »Znam da si pozaboravljo«, veli mu Periša, »samo kad nisi zaboravio mijanske šatre i pivaljke«. »No, šta fali«, ne da se Joso, »ta valjdar je i to za svit, i to je za zabavu i sriću ovog svita. Jel ti sad lipče kad nema ništa, izađeš posli mise, vidiš malkoc di koju šatru sa šećerom, s oni kojikaki sigračkama; sad nam nije došo ni sladoledar a ni onaj što topi šećer pa pravi vunu. Ja vama divanim, čeljadi moja, da još samo za koju godinu proštenja, taj naš lip seoski običaj će zamrit jel neće bit ko da dođe, taka će doć vrimena«. Iđi, Joso, šta pripovidaš makar šta! Ta valjdar će crkve slavit, znaš da je to običaj da selo, na priliku, slavi taj dan zato što je posvećena Prisvetim Trojstvu pa je zato na taj dan. »Ta, ti ‘š mi kast, kugod da ja nisam išo na virnauk! Doduše, samo krenio dok mi popo Mišo nije izvuko uši zbog klikerovanja iza crkve. Znadem, dabome, al neće bit svita, čovče! Niki dan čitam u novinama da ima već fajin crkava di nema svita, one propadaju. Ima već koja se počela i rušit, božem prosti. A to je zato što nema svita, niko ne dolazi cilo vrime i nažalost ostaće zaboravljene. Divani se da čak mogu bit i prodane, al valjdar se ne mož asnirat taj sveti dvor za makar kake druge stvari. No, nemoj me držat za rič, tako sam ja svatio. No, nećemo furtom u nevolji bit, doće valjdar lipče vrimena pa će se i naši običaji opet ocigravat, ima fala Bogu kojikaki društava, udruga, a i sabova, te drugi organizacija što će valjdar sačuvat naše igre, pisme i običaje. Nošnju najviše triba čuvat, čeljadi. Tušta sam gledo kojikaki manifestacija, al naša nošnja je štogod vidit, nek divani ko šta oće«. Neg, kako vi stojite s poslom? Prošo je i sveti Antun već, vršidba samo što nije, moj ječam je najrđaviji u šoru. Ta kaki u šoru – u čitavim selu! A ni kuruzi mi baš nisu za falu. Tako je to kad se ne poradi na vrime i ne baca mitrađa. Došle su u modu nike fele simena s čudnim stranjskim imenima, ne znam ja to ni iskast. Al te vrlo vole kad njm se nabaca fajin mitrađa. Nije to više bankut, pa da izvučeš malo stajnjaka i dobro. Sad ako ne nabacamo veštaka i još koji put ne polijemo so tim u zelenu priranu tako ćeš navrć. A vamo mitrađ fajin jeptin. Ajd, zbogom. Neću više duljit.