Faljnis, čeljadi. Jevo, ja se niki nakanjivam stalno sist na ovu moju matoru biciglu što je baćo digo na kredit pedeset šeste godine pa obać malo njive i šorove. Al kako se krenit kad stalno prolaze ovi moderni paori so tim velikačkim prskalicama i u njima sto feli otrove; te za bube te za vaku pa naku travu, a iz svake curi jal kapa ta smrdljiva pošast. Lipo se čovik ne smi krenit ni u selo rad kruva. Jel vidi Bog, ja ne znam, al lipo će nas već sve potrovat. O divijačini i ticama da ne divanim: nisam vidio ševu već ni ne pamtim a ni zecova nema ni blizo ko kadgod. Valjdar se siroti napasu od te trave pa pougibaje još mali. Ne znam dokle će ovo vako, al što kazo ča Niko: dobro bit neće. Veli mi Periša da ne budnem na kraj srca i starovinski i da se to tako radi jel nema svita ni na proštenjima di se ide i pije, a kamol na njivama di se mora kopat. Sve izbiglo u tuđe države na rad jal kaku drugu službu pa nema ni ko kopat ni da oće, a kamol što smo se već svi niki uliniti da nas Bog sačuva. Jeto, na priliku, ja tribam razapnet niki bodljiv drot po ogradi da se ne provlači lisica jel je već odnela fajin kokošaka (veli snaš Jela), a nikako da se nakanim. Furtom nađem razlog zašto nisam, a zapravo me mrzi. A lisica ima baš fajin. Dolaze već i u po bila dana u avliju. Kaže Joso da je on niki dan vidio jednu prid dućanom kad je išo rad kruva. Veli da je kazo jednom lovasu, a on mu kazo da ga baš briga. Jeto, ni lovasi nisu što su kadgod bili. A lipo ne znamo mi seljani kome se triba prijavit da nam više ne prave štetu na ovu skupoću. Doduše, ima, vele, niki zeleni al oni se oglase samo kad triba glasat jal se starat o napuštanim vaškama po varoši. A vašaka, fala Bogu, ima fajin. Mene jedan prid Uskrs kad sam bio u varoši biciglom pokupovat koji šta povijo, a za njim oma krenili još dva-tri kera. Bižo sam bar tri duži. Ko bog su ostili divenicu. Do čeg smo mi došli, čeljadi moja poštena: ta gazdurine više potroše na kerove neg mi sirotinja što imamo plate! O mojim onoraru da ne divanim. Sad je manji fajin od cocijalne pomoći i kažu još »voli i poštivaj«. Ta manite me so tim voljenjem. Ja sam se dosta navolio i napoštivo svoji. Sad bi volio da to kogod drugi priuzme pa da vidi kako će mu bit lipo. No, ne vridi kukat i žalit neg se triba okrenit tamo di ima hasne jal od ljubavi se borme ne živi makar se kake o njozi pisme pivale. Gledim kako se ovi otkupljivači, da ne divanim otimači, falie kako je sad zdravo skočila cina žita i kuruza, a niki su zaboravili da su litos i jesenos nama što ga sadimo i vršemo dali samo polak od te cine. Vele, jeto sad je priko četri crvene žito. Koliko se sićam nama su dali samo dvi i po. A fale se da nam je kruv i mliko najjeptinije u regiji. Dabome da jeste kad se seljaka muze i od njeg živi i to već poslidnji tridest godina, a nema se ko ni bunit kad ima samo ode u našoj lipoj Vojvodini priko dvisto zemljoradnički udruženja. Ja mislim da se one opravile rad razdruženja a ne udruženja. Jevo, već bisnim. Lipo sam kazo da neću politizirat. Ajd, zbogom, čeljadi. Iđem inkab raspet onaj bodljiv drot.