Kad natučete priko sto godina, mislite da znate na čemu svit stoji. Pa još ako vas pamet i zdravlje služi, onda vam nema ravna na cilom svitu pa i širje. I dođe vam u glavu svašta pa sam sebe izgleđem ko da sam onaj pametni što j’ živio u buretu i znate o svemu i svačem študirat i kazat. Uskrs prošo, a mene vrag ne da mira pa mi stalno u pamet dolazi ona šunka što smo jili. Od šunke došo do svinčeta, a od svinčeta do krave pa još do mlogo čega što iđe nuz nje. Čeljadi, pa ta »šunka« za Uskrs, to ko najmanja vekna što kupuješ u dućanu. Nit kosti nit masti, mekana u usti se topi al to mi ni to. Mene j’ i danas cigurno draže da onako na zimu zakoljemo svinče, osušimo šunku pa ju za Uskrs onda skuvamo učitavo. Pa kad ju onda rasičemo, a ona podiljita, mal više mesa a mal manje ko masti jel slanine da kažem. A mal na dim meriši. A još kad sam čo da je kupujemo u Madžarske, došlo mi da i ne jidem. Ma ni mene tribala ona ništa objašnjavat. Znam da u selu na prste ruka mož nabrojat ljude ko rani svinje. Za sebe i moždak za prodat koje, al to j’ baš ritkost. A kad sam bio dite, svaka kuća imala svinče. Puno nji su svinje držali u šume. U Kalandošu ji je bilo najviše al i na drugim mislima di je bilo dozvoljito. Napravio se kočak, a svinji po šume tražili žir, školjke i šta nađu za jist i uvik se vraćali do kočaka. Išlo se nediljno jedanput ranit da bi se držali jednog mista. To su dica dobijala u tal radit. Dobiješ mal kukuruza u džačić pa odeš u šumu do kočaka. Vičeš co-co-co, pa onda čuješ izdaleka kako trču, raduju se. Bilo i u selu svinja, a i svinjara. Ujtru bi se svinji puščavali na sokak pa su je svinjari vodili na dolu jel di se moglo priko dana da se sami ranu jel kaljužu. I meso j’ bilo zdravo, baš zdravo, što bi se danas moderno reklo »eko«. Ni bilo koncentrata. Dosta j’ kuća imala pored svinja i po koju kravu. Priko dana se nisu držale u štalama već se pušćavala ujtru za mraka napolje na sokak kad naiđe čorda pa su tako u čordi išle na ispašu u Kraklju i Crnu šumu.  Tako od travnja do listopada. Na početku godine pokupili bi se gazde od stoke pa bi se dogovorili ko će bit čordaš i kolko j’ cina njevog rada, a što j’ bilo u novcu i u robe. Čordaši su imali i svoje pomoćnike koji su se zvali bojtari. Ujutro već prija pet sati su duvanjem u rog javljali gazdama po sokacima da se kapije otvoru i krave pušće na sokak. Ni ništa tu od posla ne bi bilo da nisu imali pomoć od rasni kerova – pulina koji su na zapovid čordaša i bojtara usmiravali put kretanja čorde. Prija neg bi se onako pravoga napravila čorda mlade krave su išle na da kažemo učenje da budu u čordi ako su nove, da se naviknu jedne na druge a to zvalo se »mala čorda«. Vodile su se na nasip di bi učile i navikavale se kako it i bit zajedno. Danaske bome u selu možda ima par kuća što imu po koju kravu, a ja sanjam pa još kad se ujtru probudim zarana ko da čujem zvuk roga i lajanje pulina. Sanjam domaće kiselo mliko, sir i skorup, dicu kako trču za čordom. I tako bi ja reko dok je bilo svinja i krava po naši dvorova, sokaka, livada i šuma bilo i nikakog života. A danaske ti ništa ne triba ako imaš »Rodu« jel tako štagode.